Ali i u tesnim odnosima partnera koji se prožimaju s ljubavlju i obostranim zadovoljstvom, takođe najčešće nema mesta za decu. Oni neko vreme pokušavaju, ali zbog nečeg ne ide, a niko od njih nije spreman da prizna da im deca nisu potrebna, jer bi narušila takav odnos. Onda više ne bi mogli jedno drugom da budu dovoljni i da ispunjavaju međusobne svetove svojim svetim MI. Jer deca traže sve za sebe i svaki odnos mora tome da se prilagodi.
Ali to MI zaslužuje svako poštovanje. Jer je izbor dve duše koje nalaze jedna u drugoj utehu, radost, mir i zadovoljstvo. Imaju ista interesovanja, stremljenja i ciljeve i veoma su delotvorni u njihovom ispunjavanju, jer deluju zajedno, udruženo, kao jedno, koje nije prost zbir njih dvoje, nego je i ono treće, jedinstvo koje nadilazi ličnost i posebnost, dok istovremeno računa sa njom i upotrebljava je krajnje operativno.
Zašto mi to nismo doživele? Pa, zato što nismo sposobne za to. To nije naš ideal odnosa, iako maštamo o pravoj dubokoj i sveprožimajućoj ljubavi. Zato što bismo morale da se odričemo sebe, zarad velikog svetog MI, a mi smo već sasvim zadovoljne sobom i posvećene svom životu. Jer nam odgovaraju paralelni tokovi, a ne stapanje sa izvorom. Jer se oslanjamo same na sebe i svakom drugom moramo da pravimo mesto, ustupcima i kompromisom. Svako dobije onu ljubav koja mu je potrebna. Ako verujemo da to nije ona koju zaslužujemo, onda ne poznajemo do kraja svoje potrebe.
Aleksina Đorđević
