U tesnom odnosu, parovi se pomešaju. Ponekad toliko, da ih svi doživljavaju samo kao par, jer jedno bez drugog nikuda ne idu, ništa ne preduzimaju i ni sa kim se ne druže. Ovakvi parovi deluju pomalo zastrašujuće i iritantno, kao dvoglava aždaja. Oni se upotpunjavaju, obavijaju i prožimaju i deluju kao da su sasvim zadovoljni tim odnosom, u kome je MI vrhovno božanstvo odnosa. Velika ljubav ili ne baš sasvim zdrav odnos, možemo da kalkulišemo, raspravljamo i pogađamo, ako nismo iskusili takvo jedinstvo, onda ne znamo.
Ovaj odnos se razlikuje od zanosa zaljubljenosti, kad nas neka sila nagoni da se sjedinimo i pomešamo i da se ne osećamo dobro, kad voljena osoba nije pored nas. Takođe se razlikuje i od patoloških zavisničkih veza, u kojima je odnos sveprožimajući, ali je jedan od partnera nasilnik, mračnjak, alkoholičar, a drugi se podređuje dinamici koju diktiraju potrebe i raspoloženja problematičnog partnera. To je kao da se partner žrtva – a to je obično žena – uvija oko partnera zlostavljača, povija zajedno sa njim, pod naletima ćudljivih vetrova i nikad se ne odmotava, osim u trenucima krajnje povređenosti i straha, kad se zapita kakav je to odnos, kakva je to ljubav i da li će moći tako do kraja života, ili je taj kraj blizu, ako stvari ostanu takve kakve su.
Tesan odnos u kome se žrtva (žena) plaši za svoj život ali i za život partnera, obično nije atmosfera u kojoj je moguće izroditi potomstvo, ili ako dete ipak dođe, onda se odnos okončava, pre ili kasnije, kad se žrtva (majka) uplaši za život deteta.
