Par koji se i posle mnogih godina braka drži za ruke, deli osmehe – ali ne publici nego međusobno, hoda ukorak i razmenjuje misli i poglede, slika je suštine bračne zajednice. To je ono, što zamišljamo kad kažemo „dobar brak“. To je ono što se nadamo da ćemo postići u svojim brakovima, to je ono što nam izmiče, što ne pronalazimo i zbog čega se razvodimo. To i ništa manje od toga. Ljubav koja zrači. Smirenost i poverenje i zadovoljstvo i usklađenost, koji stvaraju vidljivu auru oko para.
Koliko često viđate tu auru? A koliko često vidite ono drugo, onaj grčevit napor da se stvari prikažu u najboljem svetlu, da se prikriju ogorčenja i nepoverenja, da se naporom volje stvori slika, koja ne odgovara stvarnosti, iako odgovara najdubljim željama i potrebama jednog od partnera. I da, biće to verovatno ona. I videćete da nešto tu nije tako sjajno, videćete nepogrešivo. Po nepomičnom osmehu. Po očima kojima nesigurni pogledi beže u stranu da nešto časkom provere. Po molećivom gestu, koji čeka na odgovor, koji ne stiže, ili toliko kasni, da se kroz tu svemirsku pukotinu već izlio okean tuge u kome su se već udavile mnoge poslednje nade. Po drhtaju brade, po napetosti u borama oko osmeha, po krutim leđima, rešenim da stoje pravo i iznesu sama sav teret te megalomanske slike, slikane krhotinama strasti umočenim u crnu kašu neuzvraćenih osećanja, izneverenih očekivanja i uskraćenih želja.
O da, vidi se.
Zato kad sretnete neki par koji se drži prisno, kao da je vođenje računa jedno o drugom posao koji im pričinjava beskrajno zadovoljstvo, gledajte pažljivo, da upijete i zapamtite te izraze lica, te poglede i tu povezanost, jer to je ono što tražite. Autentična slika, živi original.
Ta slika, to je Da Vinči lično, a ne neka reprodukcija iz udžbenika.
Pročitajte i ovo:
