Kad vidim neki par, koji je zajedno više od pola života, deca su im odavno velika, a možda već imaju i unučiće, kako hodaju držeći se za ruke, kao da su se juče prvi put prošetali korzoom, pomislim, blago njima. I pitam se kako su uspeli i posmatram ih da vidim mogu li nešto da pročitam iz njihovog ponašanja, a sve što vidim je da su par. Da pripadaju jedno drugom očigledno i nenametljivo. Da se gledaju s ljubavlju i divljenjem.
A onda pomislim u koliko li su bitaka jedno drugom čuvali leđa, koliko li su brodoloma preživeli i počeli ispočetka, u koliko izazova su preispitivali svoja osećanja, svoje želje i potrebe, merili svoje dužnosti i mogućnosti i na kraju opet odabrali jedno drugo?
Ne možete to nikog baš da pitate. Ali desi se da čujete odgovore sasvim slučajno. Neko vam ispriča jedan segment priče, neko drugi doda još jedno parče, a neko treći sve to posmatra iz neke svoje specifične perspektive. I onda vam se kockice slože. Pa se još više divite paru koji je uspeo da sačuva ljubav, poverenje, zajedništvo i pripadnost kroz iskušenja i probleme za koje ne biste nikada poverovali da ih je neko tako očigledno zadovoljan i miran, ikada iskusio.
