Treba da znamo sve ono što žele da nam povere, a da pretpostavimo, osetimo, naslutimo i ostalo. Naročito treba da znamo ono što nikako ne volimo da znamo, jer, ako to znamo, nećemo imati nikakvu potrebu da im provaljujemo u privatnost i da se zapanjujemo onim što ćemo otkriti.
Jer to se uvek dešava prilikom njuškanja po onome što predstavlja nečiju privatnost. Gde je granica između roditeljskog prava da bude upućen i interveniše pre nego što nastane neki problem i dečije privatnosti, čuvanja tajni koje možda nisu začetak nikakvog problema, iako roditeljski strah to vidi drugačije, pa uzima sebi prava koja mu ne pripadaju?
Eto odgovora u pitanju. Granica je tanušna, krhka, osetljiva, suptilna. Možda će nam dete poverovati da smo imali sva prava da upadamo silom u njegovu privatnost i da ga prozivamo zbog onog što nas je zabrinulo, ali će se osećati izdano, osujećeno, besno i bespomoćno. I naučiće bolje da krije svoje tajne.
Vi treba da znate u kakvim je odnosima sa svojim drugaricama i drugovima, ko su oni i ko su im roditelji. Deca nisu zainteresovana za ono što vas zanima, pa ćete morati malo da se angažujete, ali u sakupljanju ovih informacija ne morate biti detektiv. Treba da znate da osnovci puše i da je i vaše dete verovatno bar probalo i zgrozilo se, ako nije među onima što dele pljuge na velikom odmoru. Alkohol, droga, pornografski sadržaji, emotivne drame – računajte sa tim čim pređu u više razrede osnovne škole, nemojte se zavaravati. Sve je dostupno, sve je izazov i nikakva količina zabrane, straha, brige i kontrole nikada ni jedno dete nije sprečila da ne uradi tačno ono što je zamislilo, tojest, da ne naškodi sebi.
