Praktični saveti za svaku nevestu: Šta treba da uradiš pre nego što obučeš venčanicu?

Diskretne i romantične: Najlepše tetovaže za parove u koje ćete se zaljubiti na prvi pogled!

Vereništvo na društvenim mrežama: Šta ne treba da objavljuješ?

Budi drugačija, obuci za svadbu – odelo

Stvari koje želiš da zna tvoja (buduća) ćerka

Žene u poverenju: Šta rade kad ih muževi baš nerviraju?

Sva pravila u vezi sa venčanjem koja su sada – zastarela!

Pravo deteta na samopouzdanje

Bridal Fashion Week: 6 beauty trendova koje “krademo” – odmah!

Vereničko prstenje koje bi svaka žena volela da ima

1/3

Nekad je sve bilo jednostavnije – a to nekad odnosi se na vreme od pre dvadesetak i tridesetak godina, kad smo još koristili fiksne telefone (i to posle devet uveče, po nižoj tarifi) i niko nije toliko dramio oko vaspitanja i bezbednosti dece. Jeste, bilo je drugačije vreme, ljudi su se osećali sigurnije i bezbednije, verovalo se u sistem, živelo se lakše – moglo je da se živi od poštenog rada. Sada je sve teže i komplikovanije, na svim nivoima i mnogo smo više zabrinuti za decu – i za njihovu budućnost i za svakodnevnu sigurnost. Možda više brinemo za decu i bliskiji smo sa njima, više ih poštujemo i bolje poznajemo, ali možda i preterujemo i suviše komplikujemo, jer su strahovi i opreznost nadvladali opuštenost i ležernost. Kada se osvrnemo unazad, izgleda da su roditelji sedamdesetih i osamdesetih godina bili mnogo rasterećeniji (da ne kažemo manje odgovorni) i nikom ništa nije falilo.

Deca su ostajala satima bez nadzora

Nisu sva deca išla u vrtić, niti je predškolsko bilo obavezno, a roditelji su išli na posao, kao i sada. Deca su ostajala sama kod kuće bez ikakvog nadzora sve dok su roditelji zauzeti. Jednostavna uputstva tipa “doručak ti je na stolu, ključ (malo izvučen) u vratima, nikome ne otvaraj, igraj se i čekaj da dođemo” bila su dovoljna i za decu mlađu od prvaka. Od prvog razreda, sva su deca nosila ključ od kuće na pertli oko vrata i niko ih nije vodio i dovodio, osim možda prvih nedelju dana.

Igralo se napolju, do mraka

Sva deca iz ulice ili iz zgrade, igrala su se napolju – na ulici, ili u zajedničkom dvorištu, ili na nekom obližnjem igralištu. Ostajalo se napolju do mraka, a ako se neko dete zaigra i zaboravi na vreme, majka samo izađe na prozor i dozove ga. Danas ne možemo da zamislimo da ne znamo tačno gde nam je dete i da ne možemo da ga pozovemo telefonom u bilo kom trenutku.

View this post on Instagram

#selfiesunday @jessen.schulman ♥️ #realparenthood

A post shared by Parenthood (@therealparenthood) on

Editors choice