Zašto treba da se udaš bar tri puta

Šta vam treba za uspešan medeni mesec

Strahovi koje treba da razrešite pre ulaska u brak

Vodič za svatove: Kako da budeš dobar gost na venčanju?

#weddinginspo: Najlepše venčanice sa Bridal Fashion Week-a

Kako da proslavite godišnjicu braka

Brak na prvi pogled: Ima li šanse za opstanak?

Kako se družimo kad imamo decu, porodicu, posao

Da li si spremna za brak? Pre nego što kažeš DA, pronađi odgovore na ova pitanja!

Najlepše vrste cveća za tvoju svadbu

1/3

Nekad je sve bilo jednostavnije – a to nekad odnosi se na vreme od pre dvadesetak i tridesetak godina, kad smo još koristili fiksne telefone (i to posle devet uveče, po nižoj tarifi) i niko nije toliko dramio oko vaspitanja i bezbednosti dece. Jeste, bilo je drugačije vreme, ljudi su se osećali sigurnije i bezbednije, verovalo se u sistem, živelo se lakše – moglo je da se živi od poštenog rada. Sada je sve teže i komplikovanije, na svim nivoima i mnogo smo više zabrinuti za decu – i za njihovu budućnost i za svakodnevnu sigurnost. Možda više brinemo za decu i bliskiji smo sa njima, više ih poštujemo i bolje poznajemo, ali možda i preterujemo i suviše komplikujemo, jer su strahovi i opreznost nadvladali opuštenost i ležernost. Kada se osvrnemo unazad, izgleda da su roditelji sedamdesetih i osamdesetih godina bili mnogo rasterećeniji (da ne kažemo manje odgovorni) i nikom ništa nije falilo.

Deca su ostajala satima bez nadzora

Nisu sva deca išla u vrtić, niti je predškolsko bilo obavezno, a roditelji su išli na posao, kao i sada. Deca su ostajala sama kod kuće bez ikakvog nadzora sve dok su roditelji zauzeti. Jednostavna uputstva tipa “doručak ti je na stolu, ključ (malo izvučen) u vratima, nikome ne otvaraj, igraj se i čekaj da dođemo” bila su dovoljna i za decu mlađu od prvaka. Od prvog razreda, sva su deca nosila ključ od kuće na pertli oko vrata i niko ih nije vodio i dovodio, osim možda prvih nedelju dana.

Igralo se napolju, do mraka

Sva deca iz ulice ili iz zgrade, igrala su se napolju – na ulici, ili u zajedničkom dvorištu, ili na nekom obližnjem igralištu. Ostajalo se napolju do mraka, a ako se neko dete zaigra i zaboravi na vreme, majka samo izađe na prozor i dozove ga. Danas ne možemo da zamislimo da ne znamo tačno gde nam je dete i da ne možemo da ga pozovemo telefonom u bilo kom trenutku.

Editors choice