Čula sam jednu životnu priču koja me toliko obradovala i ohrabrila, da moram da je podelim sa vama. Sa svojih šezdesetak godina, dvoje bivših supružnika počelo je da se druži. Deca su porasla i otišla svojim putem, neke veze su protutnjale kroz petnaestogodišnji period razdvojenosti i u njenom i u njegovom životu, neki porodični gubici su prebrođeni, zdravlje više (ona) – manje (on) očuvano i eto, nekako su se ponovo sreli u okolnostima u kojima je bila potrebna prijateljska podrška i shvatili da je svo ogorčenje iza njih, da više ništa ne zameraju jedno drugom i da uopšte ne treba ni da pričaju o prošlosti – ni o onoj zajedničkoj, ni o onoj za vreme razdvojenosti.
Prijatelji i poznanici komentarišu. Zezaju ih. Čude im se. Pitaju “a šta vam kažu deca?”. Ili još neumesnije “a kako seks?”. Ja zaista mislim da im najveći broj svih onih koji nisu prosto oduševljeni – prosto zavidi.
