Brak ne ispunjava sve potrebe pojedinca, a pogotovu ne ispunjava očekivanja.
Parovi ulaze u brak očekujući da će im ljubav i razumevanje potrajati, kao što im se čini da su potrajali njihovim roditeljima. Češće, očekujući da će se bolje snaći u braku nego njihovi roditelji. Jer će im ljubav i prisnost pomoći da im razumevanje i podrška potraju.
A onda otkriju da ljubav, razumevanje, prisnost i međusobna podrška nisu vrednosti koje spontano bujaju u braku. Nego da moraju dobro da zapnu, da se potrude, da prave ustupke, pronalaze kompromise, da prihvataju i mire se sa nemogućnostima i nezadovoljstvima.
Ispadne da ljubav uopšte nije dovoljna. Da je sebičnost ono što spontano buja, ako joj se ne stane na put voljom i namerom i ako se ne iskorenjuje kao korov, tamo gde ugrožava zajednicu i ako se ne neguje, kalemi i podrezuje poput rodnog drveta, tamo gde je potrebna da se sačuva sopstveni identitet, stabilnost i zdrav razum.
