Jednom mi je jedan veoma drag, razuman, vredan i dobar i naravno, oženjen muškarac, rekao o braku nešto sasvim jednostavno. Da ne treba nešto posebno da očekujem od braka i da je njegov brak vrlo sličan ostalim, koje vidi oko sebe. Malo varanja tu i tamo održava ga u formi, pomaže mu da prebrodi bračne nesuglasice oko para, dece, vremena i prostora. Pitanje ljubavi tu nije glavno. Ali pitanje zajedništva, porodice, para, dece, vremena i prostora je ono što je važno i u čemu se sklad postiže samo povremeno. Ljudi se sažive, prosto postoje i teku paralelno u svojim svetovima, praveći ustupke zajedništvu i snalazeći se da zadrže i sačuvaju svoj svet.
Nije on to rekao baš tim rečima, ali sigurna sam da sam ga dobro razumela. Bio je u pravu, naravno. Ali ja nisam mogla da se složim sa njim. Da pristanem na prosto istrajavanje. Jer to je ono što brak zahteva od ljudi. Da u njemu istraju. Da ne očekuju previše od partnera, ali da mogu da se oslone na njega.
