Kad dete uđe u vaš život, prvo sa čime se susrećete, jeste nekontrolisana navala emocija. Možete to pripisati hormonima – izvesna neuravnoteženost ima svoj hormonski zapis. Ali to je priroda tako udesila, iz nekog razloga to dejstvo hormona je potrebno. I to je vaše stanje, vaša slika početka majčinstva – emotivni haos. U jednom trenutku plačete od ganutosti, preplavljeni ste ljubavlju prema tom malom biću, ushićeni ste i osećate se kao da ste najzad pronašli sebe, u sledećem ste besni, bespomoćni, frustrirani i osećate da više uopšte ne pripadate sebi i da vas to zahtevno stvorenje apsorbuje, obezličuje i obesmišljava vaš život, potpuno vas podređujući svojim potrebama. U jednom trenutku otkrivate smisao života, u drugom doživljavate potpuni besmisao postojanja – vaša ličnost, potrebe, problemi, želje i ciljevi potpuno su nevažni, kao da u životu ne postoji više nikakvo zadovoljstvo i svedeni ste na bebeći servis.
A vaša beba? Ona zna samo za doživljaj prijatnosti i neprijatnosti. I reaguje jedinim sredstvom kojim raspolaže – plače i vrišti. Plač poznajemo kao emociju koja zahteva akciju – utehu, umirenje, zadovoljenje potreba. Tim jednim sredstvom, beba vam saopštava sve o stanju neprijatnosti u kome se trenutno nalazi i vi vrlo brzo počnete da razlikujete načine i vrste plakanja i da dešifrujete informacije. Beba drugačije plače kad je gladna, kad je nešto boli, kad je mokra, kad joj je neudobno, kad je uplašena.
