Još pre neku deceniju, parovi od šezdesetak godina se nisu razvodili, ostajući zajedno do kraja života, svesni da im je brak loš i da ne žele da se trude da nešto popravljaju. Prosto su nastavljali da žive paralelnim životima i da se izbegavaju, jer je u šezdesetim kasno za radikalne promene – više nisu očekivali da mogu da nađu nekog i ostvare bolju vezu, nisu hteli da ostanu sami i da opterećuju decu.
U današnje vreme, parovi u tim godinama rezonuju drugačije, kad shvate da im je brak postao besmislen i suviše naporan. Oni češće rešavaju da se razvedu, ne zato što misle da će najzad naći srodnu dušu, nego zato što žele da ostatak života provedu neuznemiravani. Smatraju da je brak odslužio, da su kao roditelji i kao par uradili sve što su mogli i ako ne mogu da imaju mirnu starost, da pronađu utehu i zadovoljstvo u međusobnom društvu, onda je bolje da budu sami, da ih niko ne remeti i da se brinu samo o sebi, dokle god mogu.
