Postoje i oni koji nikada nisu odustali od partnerstva i rešili da ostanu sami, jer im je tako bolje nego sa partnerom, pa u šezdesetim sklapaju treće i četvrte brakove, na zgražavanje (i zavist) svoje okoline i na nezadovoljstvo i neodobravanje svoje dece.
Šta vi mislite o tome? Ima li smisla stupati u brak sa idejom da ćemo u njemu ostati do kraja života, ako postoje izgledi da nam se posle decenija tolerancije, povlačenja, trpljenja i odricanja zarad dece, zajedništva, mišljenja okoline, izgledi da do kraja života tako živimo potpuno smuče? Dok smo mladi, izgledi na razvod sputani su raznim spoljašnjim razlozima – nećemo da traumiramo decu, nećemo da sekiramo bolesne roditelje, mladi smo, izdržaćemo, biće bolje, snaći ćemo se, samo da otplatimo kredit, da završimo kuću, da deca završe školu… A onda, kad se sve to odradi i odživi i ostanemo sa partnerom kome se najviše radujemo kad negde otputuje i dalje nas sputavaju isti obziri – nećemo da sekiramo decu, sad kad imaju svoje porodice i svoje probleme, kad smo izdržali ovoliko, izdržaćemo i dalje, šta ćemo u starosti, sami, kao panjevi…
Međutim, statistika kaže da današnji parovi sa veteranskim stažom, ne ostaju zajedno iz pogrešnih razloga, nego pronalaze prave razloge da izaberu kako će živeti, koliko god se njihova deca bunila i sekirala.
