Skoro sva deca imaju neke strahove, u nekim fazama. Iracionalni strahovi se javljaju u ranom uzrastu, pa deca odjednom počnu da se plaše mraka, ili da spavaju sami, ponekad imaju noćne more i boje se čudovišta. Racionalni strahovi su oni vezani za strašne, ali realne mogućnosti – da će se roditelj razboleti i umreti, da će se izgubiti, da će biti napušteno. U suštini, svi strahovi imaju koren u jednom osnovnom strahu – strahu od smrti. Malo dete nije svesno smrtnosti, ali na nesvesnom nivou obrađuje i procesuira podatke o krajevima i završecima, koji su simboli prestajanja, nestajanja, “malih smrti” kojima život obiluje. Svaka promena može da dovede do buđenja strahova – preseljenje, polazak u školu, roditelj koji je počeo da radi i odlazi na posao, smrt nekog člana porodice ili člana porodice nekog druga iz vrtića ili škole.
Najvažnije je shvatiti uzrok
Ćerka moje prijateljice pošla je u vrtić i od prvog dana je imala psihosomatske napade panike – povraćala je svakog jutra, pred polazak. U vrtiću se sasvim lepo uklopila, sviđalo joj se sve što se tamo radi i bila je veoma društvena i omiljena kod dece i vaspitačica. Znači, vrtić nije bio problem, nego čin odlaska od kuće. Pre nego što je krenula u vrtić, ona je ispraćala roditelje na posao i starijeg brata u školu, ostajući kod kuće sa bakom. Negde je shvatila da oni svi imaju svoj posao, a da je njen posao da ostane kod kuće – da čuva kuću i na neki način i baku, jer je baka deo kućne stabilnosti. Kad su ovo shvatili, posle mnogo stručnih pretpostavki, porodičnih saveta i razgovora sa devojčicom, mogli su da joj pomognu da shvati da je sada dobila novi posao, a da su kuća i baka bezbedni i da ne treba niko da ih čuva. Možda devojčica nije bila sasvim ubeđena u to, ali sama činjenica da roditelji razumeju njen strah, pomogla joj je da ga prebrodi.
