Rečenica koju možda pamtimo iz vaspitnih postupaka svojim majki i baka – ne odgovaraj mi – treba da bude izbačena iz komunikacije sa detetom. Dete nije bezobrazno ako vam „odgovara“ odnosno, pokušava da se svađa sa vama. Ono se samo bori za poštovanje i iskazuje svoj karakter, svoja osećanja i potrebe – da bude uvaženo, shvaćeno i voljeno. Mnoga veoma lepo vaspitana deca, naučena da poštuju starije, da ćute kad ih niko ništa ne pita i da ne odgovaraju i ćuteći primaju kritiku, izrastu u ljude sa dvostrukim standardima i podeljenom ličnošću – jedna je ona koju pokazuju u javnosti, a druga pokušava da zadovolji njihovu unutrašnju žudnju za slobodom i samoaktualizacijom.
Da li vam je važnije da vam dete bude fino i da ga svi hvale kako je lepo vaspitano, ili da bude srećno, po cenu da ispada bezobrazno, postavlja nezgodna pitanja i zahteva istinite odgovore? Skloni smo da ućutkujemo dete kad hoćemo da nametnemo svoju volju i lakše nam je da budemo strogi i zahtevamo poslušnost, nego da rizikujemo da se upustimo u pregovaranje. Pregovaranje jeste klizav teren za roditelje, jer nam je argumentacija možda labava, a pametno i slobodno dete će uspeti da napravi pogodbu koja njemu odgovara. Ako je jedini argument koji imamo „poslušaćeš me, zato što sam ti roditelj“ postići ćemo možda trenutni uspeh i nateraćemo dete na nešto čemu se ono opire, ali izgubićemo na duže staze.
