Jer ako stalno dete „uvodimo u red“ kritikujemo ga i zahtevamo nešto čemu ono uporno pruža otpor, ono će naučiti da svoj otpor neguje u sebi i da na zaobilazne načine postigne ono što hoće. Naučiće da krije svoja osećanja, da se pretvara kako je usvojilo neko ponašanje i da krišom sprovodi svoje namere – ukoliko je jakog duha i karaktera. Ukoliko je bojažljivo, osetljivo i povredivo, slomićemo mu duh zahtevanjem da nam se pokorava. Deca koja smeju da se posvađaju sa roditeljima, da se raspravljaju i da otvoreno izražavaju svoja osećanja i stavove, srećnija su zato što ne moraju da skrivaju otpor i da se bore sa unutrašnjim konfliktima. Ona znaju da su voljena i prihvaćena i da se njihovi stavovi ozbiljno shvataju i uzimaju u razmatranje, kakav god bio ishod rasprave. Ne moraju da se kidaju između želje da zasluže roditeljsku ljubav i potvdu svoje vrednosti tako što se neće sukobljavati i potrebe da budu voljena i kada izražavaju sebe na način koji roditeljima nije prijatan. Sa takvom decom je teže izaći na kraj, zato što roditeljstvo onda zahteva mnogo više prilagođavanja, razumevanja i tolerancije, a mnogo manje gotovih rešenja u stilu „to je tako, jer ja tako kažem“.
