Sve mame koje imaju ćerku osim što su ponosne na svoju devojčicu priželjkuju potajno da ta ista lepotica bude baš kao i one – njihova slika i prilika. Prenećemo vam ispovest jedne mame i njenu priču šta je naučila o sebi i svom telu odgajajući baš devojčicu.
“Ona je ista ti“! – svakodnevne su reči koje čujem na ulici ili dok kupujemo namirnice u supermarketu. I ljudi su zaista u pravu. Ima moje oči, talasastu gustu kosu i punije usne. Moja devojčica je radoznala, pametna, društvena, razigrana i neverovatno pametna. I svakodnevno se suočavam sa tim da me potpuni stranci na ulici zaustavljaju i govore mi da neverovatno ličimo, a da vam ne pričam da od rođaka, komšija i prijatelja tu rečenicu slušam već godinama. Ja se svakog jutra budim sa mišlju, “Bože ona je najveličanstvenije dete koje sam ikada videla.”
A, onda sam jednog jutra uletela u kupatilo da se istuširam i spremim i ugledala sam naslage sala na mom telu. I taj prizor me pogodio kao grom iz vedrog neba. Za par godina moja devojčica će isto tako stajati ispred svog ogledala i mrzeće svoje debele butine i ogromna stopala, koja je nasledila od mene. Misliće za sebe da je debela i odvratna. Možda će pomisliti, bar na momenat, da bi bilo najbolje da se nije ni rodila. Ne znam šta bi me više pogodilo – činjenica da sebe smatra ružnom i debelom, jer je ista kao i ja, ili to da je bolje da je nikada nisam ni rodila. I sama pomisao da o sebi misli da je ružna, a ne prelepa mlada devojka i činjenica da je to naučila baš od mene bi me porazila.
Biti majka jednog dečaka sasvim je drugačiji osećaj. Postoji nešto pomalo zastrašujuće u činjenici da odgajate devojčicu. Način na koji se ona ušunja u toalet i pomno posmatra način na koji se doterujem ili kako biram odeću koju ću tog dana obući govori mi to da ona želi da bude baš kao i ja. Za razliku od mog muža, koji me gleda bledo i nezainteresovano dok pričam o šminci, kozmetici ili odeći, moja ćerka Gigi pomno sluša svaku moju reč i upija ih kao sunđer. Tada sam shvatila da neko ko ne bi trebao da mi bude prijatelj upravo je to postao. Ljudi koji tvrde da deca ne trebaju da budu vaši prijatelji su u pravu. Odgajati ćerku kao svog najboljeg prijatelja je užasna greška.
Jednog popodneva gledala sam kako je moja ćerkica obukla prelepu haljinicu i odšetala je do ogledala. Nije se ni nasmešila niti pomislila koliko je haljinica slatka, šljašteća i puna kamenčića koji se sijaju. Ona je napravila grimasu kakvu ja pravim kada vidim svoj debeli stomak u ogledalu i počela je da rukama steže salo oko stomaka i pravi nezadovoljne grimase. Tada sam shvatila da sam ja žena koja sam joj uništila život. Nesvesno sam svojoj ćerki usadila poruku da je ona ista kao i ja što znači da i ona ima salo i odvratan stomak poput mene. Jedini način da spasem nju da ne misli loše o sebi jeste da prvo spasim sebe. Ali nisam imala ideju kako to da izvedem. Zaljubila sam se u čoveka svog života, zatim sam se udala i rodila divnu, zdravu dečicu i vremenom sam se previše ugojila. Kako popraviti stvar?
