Ja nisam osoba koja veruje u moć hipnoze i pozitivnog razmišljanja. Ali sam počela da ustajem ujutru i govorim sebi pozitivne reči o izgledu mog tela. U početku sam se osećala kao da lažem i varam samu sebe.
Govorila sam sebi :
“Imam prelepu kosu”. Iako imam dva zaliSka, a i lice mi je okruglo.
“Moje grudi su seksi”. Iako su se malo opustile zbog dojenja. Malo više.
“Imam dobe noge”. Iako su pune vena i celulita.
Moj cil je je bio da dokažem sebi da ako ja volim moje telo, voleće ga i drugi. Kako su meseci prolazili, pozitivan stav vremenom je počeo da daje rezultate. Iako nemam savršenu kosu niti najbolje grudi, pomirila sam se sa činjenicom da niko nije bez mana i uspela sam dosta da oslabim.
Pre par meseci tražila sam po ormaru šta da obučem i moja ćerkica Gigi radosno je došetala, zagrlila me je oko stomaka i rekla mi je da je on veliki. Instiktivno sam odmah rukama i peškirom, koji mi je bio na kosi, prekrila stomak. Tada sam joj rekla da ne sme ljudima da priča da imaju veliki stomak. Ona me je upitno upitala zašto. Rekla sam joj da je to loše i bezobrazno, da bi ona odgovorila da misli da je imati veliki stomak dobra stvar. Tada sam shvatila da ona nema pojma ni šta je salo, ni šta znači biti debela osoba. Tada sam zabranila sebi da govorim negativne reči o izgledu tela, kao što su salo, debeo stomak, celulit. Prestala sam da smatram da su prelepe žene one koje su mršave i imaju trbušnjake. Počela sam ćerku da učim tome da su prelepi oni ljudi koji imaju briljantan um, koji su klreativni, uvek raspoloženi, nasmejani i vedrog duha. Da je pametna, kreativna i draga – takve reči joj govorim svakog dana. Iznova i iznova.
Ne postoji standard niti kriterijum koji nas čini lepima, to nam nameću televizija, reklame i filmovi. Lepi smo baš onakvi kavi jesmo, kakve nas je Bog stvorio.
Milena Stojanović
