Zrelost je uslov za pravu ljubav. Neki ljudi dostignu zrelost u mladosti, a neki baš nikad. Ako se ne razvijaju, ne otvaraju i ne proširuju sopstvene granice, starost ih sve više sputava i drži u mestu okorelošću, nedostatkom tolerancije, sebičnošću i povlačenjem. Sazrevanje je angažovanje sopstvenih kapaciteta, koji se aktivnošću povećavaju. I ti kapaciteti treba da budu u balansu, jer ako je neko veoma aktivan u poslovnoj sferi, a nikakav u emotivnoj, onda i nema neke šanse za zrelost.
Ljubav zahteva celog čoveka. A čovek je ceo tek kad je integrisan kao ljudsko biće, probuđenih i angažovanih kapaciteta i potencijala, duhovnih, emotivnih, psiholoških, materijalnih, kad zna ko je i šta mu je činiti i kad zna da se ništa ne može voleti malo. Ili voliš, ili nema ljubavi. A za to saznanje potrebno je mnogo predznanja, za koje je potrebno neko vreme. Nekome ni čitav život nije dovoljan da stekne predznanje, a neko kapira malo brže.
Naravno, predznanje uključuje neka zajebana iskustva, neke emotivne povrede od kojih ostaju posledice, a onda shvatiš da jedino sa posledicama možeš da radiš na proširenju sopstvenih granica i kapaciteta. Osim ako ne shvatiš.
Pripadati nekome dušom i telom nije romantična izmišljotina, niti je stanje zaljubljenosti, nego je celovitost ljubavi. Tako se vole deca, koja nastaju od tvog tela, tako se vole partneri kojima posvetiš telesnu ljubav, jer su vam se duše srodile – susret celih bića, prožimanje i davanje, to je ono što srodna duša pruža. I naši prijatelji su naše srodne duše, iako je ljubav prema njima platonska.
