Zaklinjete se u poštenje i iskrenost, gajite otvoren odnos s klincima, ne lažete ih ni belo ni crno i onda otkrijete kako ste zbog njih spremni da lažete vaspitačice, očeve, babe i dede, učiteljice, razredne, nastavnike i profesore.
Svi vaši principi padnu u vodu kad treba da zaštitite dete, a situacije su čist šablon. Treba da prikrijete neku posledicu njegovog ponašanja, ili da izmislite zašto dete nije išlo u školu, a u stvari nije mu se išlo da ne bi dobilo keca, ili jer se strašno posvađalo sa drugaricom ili se nešto izblamiralo, pa dok se slegne.
Mama je obično osoba od poverenja, a tata autoritet, pa u ovakvoj podeli uloga mama neminovno nauči da bude lažov i pred tatom. Da se ne naljuti zbog tog keca, kad će dete ionako da popravi. Da ne popizdi što je razredna prijavila da je vaše dete pušilo u školskom WC-u, to nije ništa ozbiljno, deca to rade pa ih prođe, nije to neka drama. Da ne otkrije da mu ćerka ima momka pre nego što on misli da je vreme, a nikad i neće da misli da je vreme, ali što kasnije shvati, to bolje.
Krijući od oca, majka ne samo što postaje lažov, nego uči da kliza na veoma tankom ledu. Postavljajući stvari tako, kao da je ona prva linija odbrane između deteta i oca, ona se udružuje sa detetom, umesto da bude udružena sa svojim suprugom. Majkama to izgleda prirodno, ali to je loša koalicija. U njoj je tata ponekad neprijatelj, možda samo zato da bi mama uvek delovala kao prijatelj.
