Ne slušajte mene. Ja ne znam ništa o vaspitanju, jer se njime nisam nikad bavila. Nikad nisam umela da smislim neku strategiju ili taktiku, niti da se pridržavam nekog metoda za koji sam možda i mislila da je mudar i delotvoran. Ali ja mogu da vam kažem nekoliko stvari o antivaspitanju. O uticaju slobode, na primer.
Mene su vaspitavali usput, kako stignu i kako kad im padne na pamet. Bila sam povučeno i tiho dete i mnogo bolji posmatrač i procenjivač, nego što bi to moji roditelji ikada poverovali.
Prva poruka – budite na oprezu, jer možda nemate pojma koliko vaše dete sve primećuje, sve oseća i o svemu formira sopstveni stav, iako deluje kao da vas ne vidi i ne čuje, zauzeto sopstvenim svetom. Ja imam jedno takvo, isto kao ja, pa znam na čemu sam. A opet me raspameti, oboru s nogu i zaprepasti kad iznese neku objavu, kad oseti potrebu da podeli neko zapažanje ili kad pita nešto što mu nije jasno. I to dete je bilo takvo od rođenja, samo što je ipak trebalo da progovori, pa da ja shvatim da je stvarno takvo, nalik na mene.
I pouka broj dva – uopšte vam nije lakše sa detetom koje vam je slično. Možda ga bolje razumete, ali to znači da tačno znate gde uopšte ne možete da mu priđete i da mu pomognete, jer mora samo da se bori sa nekim delovima sebe, a znate i koliko će ta borba biti dugotrajna, jer je možda još uvek vodite i strepećete da vaše dete ne prođe isto kao vi, jer svojoj deci uvek želimo bolje nego sebi i očajnički priželjkujemo da ih neke gorčine mimoiđu. Ne može. Moraćete da gledate kako pati i kako se kida i da proživljavate sve ono što ste već jedva preživeli sami sa sobom i da verujete da vaše dete ima snage da izdrži sebe, kao što je i vi imate.
I pošto sam nagrađena jednim detetom istovetnog senzibiliteta, koji nikad ne bih poželela ni nekom svom neprijatelju, a kamoli detetu, Bog mi je dao kompenzaciju u vidu drugog deteta, potpuno različitog od mene. Sličnog svome ocu i njegovoj familiji.
