Sa časnim izuzecima, kojima odajem sva majčinska priznanja, razvedeni očevi retko uspevaju da očuvaju organsku vezu sa svojom decom, ako su uopšte i imali prilike da je razviju.
Kad živiš sa svojim detetom, neminovno se povezuješ sa njim, čak i kroz najmanje i najobičnije oblike brige. Očevi koji čuvaju svoje bebe, makar samo i na par sati, nauče sve one proste stvari, kao što su presvlačenje, nošenje, ljuljuškanje, hranjenje, uspavljivanje. Za sve to neophodan je blizak telesni kontakt i nežnost, a iz toga se organska veza koja prirodno postoji, osnažuje i raste.
Ako je otac odvojen od bebe, on nema priliku da tu vezu doživi i usvoji, čak i kad želi da viđa svoje dete i da učestvuje u njegovom odrastanju i vaspitanju. On verovatno oseća divljenje i ushićenje kad ima priliku da se bavi svojim detetom, ali kad taj uzlet emocija izostane, zbunjen je i ništa mu nije jasno. Misli da bi uvek trebalo tako da se oseća, jer je to ono što poznaje i smatra normalnim.
Ali ta osećanja su retka i povremena, jer se organska veza zasniva na brizi, na prisnom kontaktu, na običnim i svakodnevnim stvarima koje staranje o detetu zahteva, na navici da govoriš tiho, jer beba spava, da je čuješ kad zaplače, iako inače imaš čvrst san, na obavezi da preuzmeš svoj deo dežurstva, ustaneš u sred noći i obaviš šta treba. Ničeg ushićujućeg nema u tome. Ali kad svaki put vidiš malo veću i malo drugačiju bebu, ostaneš fasciniran i naučiš da tako treba da se osećaš. I kad se sledeći put osećaš sasvim obično, misliš da ne voliš dovoljno svoje dete i da nešto nije u redu.
Sve je u redu, samo što otac na distanci nikad nije siguran u to. I ne može da bude. On treba da se snađe i praktikuje očinstvo u zadatom aranžmanu. Deca brzo rastu, a kad ti nisu stalno pred očima, onda rastu još brže.
