Očevi na distanci zajedno sa besanim noćima propuštaju prve zubiće, prve reči, trenutak kad je dete počelo da sedi, puzi, kad se prvi put samo uspravilo, napravilo prvi korak, artikulisalo prvu reč…
Teško im je da prate razvoj svog deteta i moraju da nauče da ga uvek iznova upoznaju i da se oslanjaju na informacije koje dobiju od majke svog deteta.
Jednog dana, vrlo brzo, deca porastu dovoljno da sa njima možeš da razgovaraš i da mogu sami da ti saopšte šta ih zanima i onda je lakše shvatiti kakvi su, pratiti te skokove u razvoju i popuniti praznine između.
Teško je i bolno biti otac na distanci, ali tate treba da pronađu sebe u ulozi onog koji uvek donosi radost kad se pojavi, koji je priželjkivan i dobrodošao, koji je neka vrsta deda mraza i ekšn-mena, jer to je uloga koja se nameće. I koja nije ni loša ni pogrešna, samo je takva.
Rekosmo, deca rastu vrtoglavom brzinom. A sa njihovom sposobnošću komunikacije i razumevanja, rastu i mogućnosti zbližavanja i povezivanja, koje ne treba da propustite.
Samo im uvek pokažite da ih volite i da vam je stalo, time dajete svaku šansu onoj organskoj vezi koja postoji među vama da živne i ojača i postane dvosmerni provodnik osećanja – običnih kao i ushićujućih – koja se inače sa decom razmenjuju bez razmišljanja i preispitivanja.
Ako vi prihvatate svoj položaj i ulogu normalno, olakšaćete detetu i ukazati mu da i ono može to da doživljava isto tako, bez osećanja krivice i odbačenosti.
Ne propustite:
