Među sto pohvala i komplimenata koje dobijemo, upamtićemo onu jednu kritiku. Zato što je imala smisla i ukazala nam na slabosti.
Zato što vredi sto puta više od sto komplimenata, jer možemo da je upotrebimo kako bismo se korigovali, poboljšali, izgradili…
Kritika je uvek konstruktivna. Ostalo je pljuvanje.
Ali, pljuvanje boli, ili bar bode. Zato što dotiče ono nesigurno mesto u nama, koje se hrani pohvalama i koje teško prihvata konstruktivne kritike. Zato je izloženo ubadanju.
Što je pljuvanje ciničnije, pakosnije, britkije i fokusiranije, to preciznije ubada u bolno mesto.
Da se razumemo, ne nanosi pljuvački ubod bol, nego samo pogađa mesto podložno bolu, koje već postoji.
Sa tog mesta, mi vičemo pa to je nepravda!
Ali vičemo u sebi. Bespomoćni smo u odnosu na tu nepravdu. Osećamo da je pljuvač prosto izlio svoju mržnju, frustracije, predrasude, ili koje god đubre za koje mu je potreban ventil.
I istovremeno se pitamo a šta ako je u pravu?
Ko zna koliko njih nam je izrazilo zahvalnost, uvažavanje, podršku, pohvalu, čak i divljenje, koje je beskrajno prijalo. I nekako nas posramilo.
Ma da li mi to baš zaslužujemo? Pita ono slabo, bolno, nesigurno mesto u nama.