I onda nas neko opljuje, a unutrašnji saboter odmah reaguje eto, znala sam, kaže žalobno, a gotovo trijumfalno.
Znamo mi da to pljuvanje više kazuje o pljuvaču, nego o nama, ali uznemirićemo se, razmišljaćemo o tome, biće nam krivo, možda ćemo čak provesti i besanu noć.
Korisno je pljuvanje.
Ne zato što drži ravnotežu – jedna pokuda naspram stotinu pohvala izgleda su u ravnoteži – nego zato što nas tera da se preispitujemo.
A ono o čemu treba da se zapitamo nije kvalitet našeg rada, koji većina ljudi čije mišljenje cenimo, uvažava i podržava, nego to bolno mesto.
Šta još nismo razrešili, šta nismo integrisali, šta ne znamo o sebi – to su naše slabe tačke, bolna mesta, unutrašnji saboteri.
Ako smo u stanju da se u sebi nasmejemo pljuvanju i da ga uopšte ne shvatimo lično, bravo za nas.
To znači da tačno znamo koliko vredimo i da se nećemo uobraziti od silnih pohvala, kao što se nećemo ni nasekirati zbog nečije pakosti.
Tada smo u stanju da čujemo i upotrebimo konstruktivnu kritiku.
Samo glupi, nezreli i primitivni ljudi uopšte ne razlikuju pljuvanje od kritike. Oni odmah zauzimaju gard i ako im ukažete na propuste i date razuman savet, sa pozicije nekog ko na osnovu iskustva i prakse zna o čemu govori, oni će se silno uvrediti i pričati okolo kako ste bezobrazni i arogantni.
Otići će da se žale nekome, kome hijerarhijski položaj dopušta da vas pozove na odgovornost.
Šta si to rekla onim omladincima, žale se na tebe, pitaće vas oni.
Pokušala sam da im kažem kako bi mogli pametnije, efikasnije i primerenije da nastupe, ako već rade to što rade, jer, eto, znam dosta o tome.
Ma pusti to, neka ih, neka rade kako misle da treba, posavetovaće vas autoritet.
I vi ćete ga poslušati, i nećete trošiti dragocenu kritiku na one koji nisu u stanju da je prihvate. Naučićete još jednu značajnu lekciju o pljuvanju.
Put najboljih namera, popljuvan je nerazumevanjem.
Aleksina Đorđević
