Ovo je jedno osetljivo i nezgodno pitanje – ovaj svet nije organizovan po meri dece i u mnogim situacijama ona naprosto smetaju. Ako su roditelji navikli na živahnost i nestašluke svoje dece, drugi nisu. I tada dolazi do onih neprijatnih situacija – u restoranima, prodavnicama, u bioskopu, na svadbi – deca trče, vrište, ruše, zapliću se svima u noge, a svi dižu obrve, kolutaju očima i komentarišu nesposobnost roditelja da decu obuzdaju, ili nedostatak svesti o tome da uopšte nije trebalo da ih povedu, a ako nisu imali kome da ih povere na čuvanje, onda nije trebalo ni da dolaze.
Diskriminacija?
Možda, ali ako roditelji imaju prava da svoju decu vode svuda sa sobom, takođe i drugi imaju prava da imaju mir na mestima koja nisu škole i obdaništa i da im dečija cika i plač ne kvari raspoloženje (na svadbi).
Niko nema odgovarajuće rešenje za ovo pitanje. Staviti natpis “deci i psima zabranjen ulaz” nije izvodljivo – svi bi poludeli! Kršenje dečijih i životinjskih prava! Krajnje neetično, gnusno, fašistički…
Dakle, potrebno je da posmatramo stvari iz druge perspektive, a to je – kako se deca (govorimo o maloj deci, predškolskog uzrasta, koja nisu navikla da poštuju nikakve konvencije) zaista osećaju na svadbama? Verovatno im to prija isto koliko i kućnim ljubimcima. Buka, gužva, kretanje, ogroman broj odraslih koji se ponašaju na neobičan način – možda im je malo zanimljiva hrana, pojava mlade, ili igranje, ali ona na takvom događaju prosto nemaju čime da se zabavljaju. Potreban im je neprekidan nadzor, odnosno čuvanje, a to znači da se roditelji koji su ih doveli neće baš nauživati. Zapravo, provešće dan (veče) u napetim pokušajima da umire nervoznu i prestimulisanu decu, čiji je dnevni ritam poremećen i koja će pre ili kasnije postati plačljiva, preumorna, pa možda i histerična, a to nije dobro za njih. Kao ni za roditelje i sve ostale goste i ukupnu atmosferu na svadbi.
