Običaj oblačenja tradicionalne haljine potiče još iz davnih vremena, dok se izgled haljina menjao u zavisnosti od naroda, kao i vremena u kome su živeli.
Drevni Egipćani prvi su prihvatili brak kao legalnu vezu između dvoje ljudi. Na dan venčanja održavalo bi se veliko slavlje na kome bi svi gosti, baš kao i danas, jeli, pili i plesali. Zatim bi svi gosti ispratili mladu i mladoženju do njihovog doma pri čemu bi ih zasipali pšenicom kao simbolom plodnosti. U starom Egiptu mlade su dan pre venčanja nosile roze ili plave platnene haljine, dok bi na dan svadbe oblačile lanene ili pamučne haljine ukrašene zlatnim vezom.
U drevnoj Grčkoj, očevi i ujaci su ugovarali brak za žensku decu i često su nudili miraz budućem mladoženji. Venčanja su za stare Grke bila jos jedna prilika da slave svoje bogove. Čak su i frizure bile stilizovane poput frizura sa skulptura koje su prikazivale njihove bogove. U drevnom Rimu, mlada je nosila svoju venčanicu samo jednom, kao što je to danas slučaj. Veo je bio dugačak i providan, slagao se sa bojom njenih cipela i potpuno je prekrivao lice. Rimska ceremonija venčanja mogla se održati i bez prisustva mladoženje. Umesto prisustva na venčanju mladoženja je mogao da napiše pismo u kome izražava svoju nameru da se oženi sa izvesnom devojkom.
