Zanemarite tekst i komentare i pogledajte ovaj predivan video – nemate često priliku da vidite tek rođene blizance:
Verovatno ste nekad videli usnule mladunce – mačiće pogotovu, oni su gipkiji od štenaca i grle se šapama i repovima, upliću udove i spavaju jedni na drugima. Ove dve bebe su rasle stisnute u maminom stomaku i naučile su da se guraju jedna uz drugu i da se grle i rukama i nogama, baš kao mačići.
Ali u bebama je ljudska svest budna, čak i kad spavaju.
Blizanci osećaju i podrazumevaju onog drugog u svom telesnom prostoru, niko od njih nikada nije bio sam, osim možda u trenutku rađanja.
Teško mi je da zamislim takvu prisnost, koju potpuno poznaju verovatno samo blizanci, ali sigurna sam da je to baš ona i onakva prisnost za kojom svi čeznemo, koje smo gladni i koja nam izgleda kao čarolija kad je otkrijemo i doživimo u nekom obliku.
Telesna bliskost koju doživljavamo u odnosu sa decom, potiče pravo iz legla – deca se pentraju na nas, gnjezde se i umuvavaju u potrebi za tom telesnom toplinom, koja je izvor svekolike prisnosti koju možemo da dosegnemo u odnosu sa drugim ljudskim bićem.
A kad podeliš majčinu utrobu sa drugim ljudskim bićem, dolaziš na svet sa iskustvom prisnosti, sa bazičnom sigurnošću, sa svešću da je pored tebe uvek neko na koga možeš da se osloniš – bukvalno i metaforički, da ga zagrliš, ugreješ se, podeliš utešnu i osnažujuću toplinu i da zatim budeš sam, u miru.
Kad spavate sa decom, to je nezamenljiva toplina legla. Psiholozi imaju koješta da prigovore zajedničkom spavanju, ali pitajte roditelje i decu koji spavaju kao mačke.
Život u zagrljaju
Neki ljudi nisu u stanju da trpe nikoga pored sebe u krevetu ili možda mogu da podnesu nekog u dovoljno velikom krevetu, ali ne mogu da spavaju ako se uz njih priljubite i zagrlite ih.
Sigurna sam da i oni čeznu za toplinom i prisnošću, iako je se možda plaše, jer ona zahteva lično angažovanje – moraju da posegnu za drugim bićem, da ispolje tu toplinu koja im je potrebna, da se svojim zračenjem povežu sa zračenjem drugog toplog bića.
Verujem da ljudi koji nisu u stanju da dele toplinu legla, ne umeju da se povežu, ni sa sopstvenim osećanjima i izvorima topline, ni sa onim što im je na dohvat ruke.
Duboko nesrećni, zbunjeni i ljuti, kriju se u samodovljnosti, hladnoći, ćutanju. Umotavaju se sami u sebe, umesto da se umotaju nečijim zagrljajem. Dolaze da se ogreju pored toplih i zračećih osoba, biraju ih za partnere i pokušavaju da se raskrave, ali retko nauče da pruže ruke i ponude utehu i da je to isto kao kad pruže ruke i traže utehu.
Jer jedino je telesna prisnost utešna. Ništa na ovom svetu ne može da ti pruži osećaj da je makar na trenutak sve dobro, ili ako nije da će biti, kao što to može zagrljaj. Ostajanje u zagrljaju je još bolje i još lekovitije. Ne postoji previše grljenja i maženja, ni sa decom ni sa partnerom. Jer ne postoji previše topline i ljubavi koje sa njima možete da podelite, u radosti, kao i u strahu i nesigurnosti.
Samo zamislite da ste mače. Ili jedna od one dve bebe iz spota na početku.
Aleksina Đorđević
