Moja druga baba je bila gorštakinja. Nepismena, ali vrlo lucidna, puna životne mudrosti, poživela je devedeset i nešto godina, bez naočara. Njiva, voćnjak, stoka, bašta, o svemu se baba starala i svu je hranu sama proizvodila. Više od pola života zajedno sa dedom, a posle sama – njive i voćnjake, krave, ovce i svinje je prodala, ostala joj baštica i kokoške.
Kad ne moraš da misliš kako ćeš sutra deci da obezbediš obrok, život je malo lakši. Ne po pitanju padanja na nos od posla, nego po pitanju stresa.
Danas, padam na nos kao i moje babe. Sa svim stresom poznatim oduvek ženama koje same podižu decu. Zbrajam gene babe gospođe i babe gorštakinje, od kojih je ova druga zdravije i mnogo duže živela. Svako zrnce kuraži, zdravlja i pameti, treba mi da sačuvam zdrav razum i vedar duh.
