To poređenje samo znači da će žena izdržati životne udarce, kao što stena izdržava udare olujnog mora. Kruniće se malo pomalo, menjaće oblik, smanjivaće se, ali neće pući, osim ako je neki masivni tektonski poremećaj ne iščupa iz korena. Pa i tada, možda će se ispreturati, steći neke naprsline, zauzeti neko mesto i ponovo se ukoreniti.
Žene su stene onda kad su duboko povezane sa prirodom, koja je majka, baš kao i one.
Ženska snaga leži tamo gde su najranjivije.
U ljubavi.
Prema deci, partneru, prijateljima, porodici.
Ženska ljubav i odanost ne traće se na patriotizam, navijanje za omiljeni tim i političku borbu.
Stena ima pametnija posla.
Ona mora da bude.
Da pruža oslonac svemu što postoji i da pruža otpor svemu što nasrće.
Istorija čovečanstva su ratovi i razaranja u kome čovečanstvo gine.
Pretežno muško.
Žene su programirane da se ukorene i izvuku snagu, podršku i stabilnost na najnesigurnijem tlu, u najteža vremena, u najgorim okolnostima.
Žene su vekovima nadoknađivale gubitak.
Muškarci im se ne vrate iz ratova, poginu muževi i najstariji sinovi.
One uposle manju decu, održe imanje, obrađuju njive, staraju se za život. Plaču u retkim trenucima kad su same, ili sa drugim ženama koje dele njihovu muku. A onda se saberu i rade, rade, rade, jer život ide dalje. Život njihove dece. One koja će dočekati neke druge ratove i sećati se kako se postupa kad moraš da preživiš.
Žene moraju da nasele svet, koji muškarci uporno proređuju.
Moraju da stvore i održe život koji su stvorile.
To je njihov koren.
Bukvalno, energetski i metaforički, kako god odaberete da razmišljate.
Ženski koren izlazi između njenih nogu i dotiče vulkansko jezgro planete. Sve je nestabilno, sve prolazi, sve je relativno. Žena zna, oseća. I to neumitno saznanje je izvor snage. Dok trajemo, moramo da budemo stabilne i uspravne, jer nam je to posao.
Svaka žena spremna je na svaku akciju u svako doba, ako neko njen zatraži pomoć.
Žena zna da toliko toga zavisi od njene stabilnosti i delotvornosti i stara se da je održi, nahrani, dopuni, obezbedi.
Daje se životu, dopušta da je život troši, obeležava, zapljuskuje, nazubljuje, umanjuje. Da je oblikuje, kao more stenu.
Tamo gde muškarac služi moći, žena služi životu.
Zato što tačno zna odakle život dolazi i kuda odlazi.
Odozgo, sa neba, pravo kroz nju, u koren, u zemlju.
Ona ne mora da ima decu da bi tu silu života tako osećala i da bi bila stabilna i postojana.
Ali kad ih ima, ta sila je uz nju, bila ona svesna toga ili ne.
Kad je svesna, ona oseća taj protok, tu silu života koji ulazi, ukorenjuje se, hrani, raste, smanjuje se i vene.
Žena, majka, stena, uzemljena.
Aleksina Đorđević
