Zaboravila sam vreme kad sam i sama bila ženetina. Bogu hvala, više nisam. Ali, kad bih sada zajašila nekog nesrećnika, proizvodeći ga u muža vrlo brzo bih ga degradirala u humanoida, serija bot, bez garancije, podozrevam. Prosto ne verujem sebi, jer me jedna slika neprijatno podsetila na ukupno žensko nasleđe i kroz glavu su mi proletele sve moguće situacije u kojima su razne ženetine oko mene cimale svoje muškarce kao da oni ne umeju sami ni da hodaju, ni da misle, ni da dejstvuju, a naročito ne umeju da uvide najpraktičnija i najjednostavnija rešenja banalnih situacija i problema.
Žena je izdavala mužu uputstvo o tome kojim putem najlakše da dođe do nje. On je stajao i razgovarao sa nekim, a ona je sedela u sredini reda stolica na nekom predavanju. I htela je da on dođe da sedne pored nje, verovatno. Da li je za to bilo potrebno da mu dovikuje da dođe? I još gore, da mu objašnjava da dođe sa one, a ne sa ove strane? Pri tom, on je taj koji stoji i ima bolji pogled na prolaze između stolica. On je samo pogledao i nastavio da razgovara, a ona je posle nekoliko trenutaka ponovila i poziv i uputstvo, nesputano glasno i nametljivo.
