Produžavanje slobode i uživanja života, nije izbor srca, nego nadoknada za stresove – borbu i nemaštinu, osećanje uskraćenosti, ograničenih mogućnosti, pritisak da se nekako uspe, ili da se pobegne odavde. Mladi nemaju šta da ponude ni jedni drugima, ni deci koju bi mogli imati, pa zašto onda ne bi uzeli od života sve što mogu?
U nastojanju da se ižive i nauživaju, sukobljavaju se sa potrebom da pronađu stabilnost, da imaju ljubav, da žive “kao sav normalan svet” iako je ovaj pojam u našoj zemlji, a prilično i u celom savremenom svetu gotovo izgubio smisao. Upadaju u zamku površnosti, menjanja partnera i nenalaženja ljubavi, neispunjenosti i nezadovoljstva, iako sve što rade, rade u nameri da dosegnu ispunjenost i zadovoljstvo. Zato se ipak venčavaju. Samo malo kasnije, kad shvate da im ne treba da propuste tu priliku, ili da im je to poslednji voz, ili da posle svega, neće naći nikog boljeg, jer im je dosta jurnjave u kojoj još nigde nisu stigli, jer žele da se smire, jer se plaše samoće. Ponekad i zato što su zaista pronašli osobu sa kojom žele da ostanu do kraja života.
