U stvari, pitanje je zašto je svima na svetu potreban bar jedan kućni ljubimac? Jer, ako ga nemate, a imate dete, teško ćete se odlučiti da ga nabavite, iako dete traži (sva deca traže životinjice) a teško ćete i shvatiti koliko je potrebno da dete ima ljubimca i koliko to isto treba i vama.
Razlozi onih koji ne čuvaju životinje su uglavnom isti – životinje su prljave, prenose kojekakve bolesti, linjaju se, prave nered po kući i predstavljaju obavezu, za koju vi nemate živaca. Previše je to razloga, a ipak je istina samo jedna – vi niste spremni da svoju ljubav dajete bezrezervno. Postoji jedna gruba izreka, koja kaže da ko ne voli životinje, ne voli ni ljude i ona je istinita, ali ne treba je tumačiti u kontekstu ljubavi i mržnje, nego u kontekstu spremnosti za davanje. Oni koji ne vole životinje nisu velikodušni. Oni daju samo kad im nešto više ne treba, ili zato što to davanje predstavlja ulaganje, koje će se uvećati i biti im uzvraćeno.
U kontekstu roditeljstva, oni koji čuvaju dete (i nikako ne pristaju da čuvaju i neku životinjicu) ulažu u vaspitanje i obrazovanje svog deteta, jer to je njihov uspeh, na koji mogu da budu ponosni. Naravno da oni žele da im dete bude srećno, ali slabo razumeju da je za upoznavanje sreće potrebno iskoračiti iz okvira urednosti, sigurnih puteva i razumnih planova, jer sreća je razbarušena, glasna, ekstatična i ne vodi računa o tome da li nekome smeta i da li je nekome napravila posao kad se ispiškila na tepih. Shvatate?
