Brak je merilo normalnog života. Nivo zrelosti, koji govori da smo se najzad sredili i da radimo nešto ozbiljno i smisleno. Zapušač za usta rodbini, komšiluku i udatim prijateljicama. Sigurno sklonište u kome se rađaju deca. Sporazum za zajedničko probijanje kroz život, jer je lakše udvoje. A i troši se manje struje – singl život je skuplji, nego kad se sa nekim udružite. Brak je društveno ekonomska porodična delatnost, koja proizvodi ozbiljnost, stabilnost, podršku i decu, zbog koje je delatnost primarno i započeta. Brak je oblik privatnog preduzetništva – najprivatnijeg. Dvočlano udruženje građana, ili verska sekta. Odnos dvoje ljudi koji se vole, koji pravno reguliše sve ostale njihove odnose, koji se ne tiču ljubavi, nego posedovanja, prava i obaveza.
Osim što se sve tiče ljubavi. Neki parovi imaju toliki otpor prema braku, da se nikada nisu venčali, iako imaju i decu i imovinu i sve druge pravne odnose, pored ličnih. Neki se samo zbog toga nisu ni razveli – jer nisu ni bili venčani. Taj subjektivni osećaj neobavezanosti ume da veže jednako čvrsto, kao i najbeskompromisnije osećanje dužnosti, ili najveća ljubav. Brak je nevažan. Brak je potreban. Brak je trenutno rešenje. Brak je životna odluka. Brak je posledica. Brak je uzrok. Brak je način.
Zbog svega toga, brak nije sledeći logičan korak, koji treba da preduzmemo u životu, iako ne znamo tačno šta je za nas brak i zbog čega mislimo da nam je potreban i da ga želimo. Bilo koji motiv za stupanje u brak ima svoje opravdanje i može da dovede do sasvim stabilnog bračnog odnosa, samo ako smo ga svesni.
