Direktori, nastavnici, šefovi, instruktori – u svim strukturama koje nose odgovornosti, nekoga obučavaju i odgovaraju za njegove rezultate ima ljudi koji započinju komunikaciju tako što zahtevaju poštovanje. Sledeće je red, rad i disciplina.
Ne znam nikoga ko je dobio poštovanje zato što ga je zahtevao ili postavljao kao uslov.
Osnovno poštovanje obostrnih granica i ostalih podrazumevanih ljudskosti u odnosima, trebalo bi da postoji jer je tako prirodno. Ne mora niko da vas vaspitava da biste poštovali nekoga ili nešto, samo zato što postoji. To čini vaša spiritualna inteligencija.
Međutim, kad se neko oslanja na svoju ulogu i zahteva poštovanje, to vređa svaku inteligenciju.
Poštovanje je, osim onog podrazumevanog u društvenim odnosima, kategorija koja se zaslužuje.
Ako ste nastavnik i učenici vas poštuju, to nije zato što ste to tražili od njih, nego zato što su procenili da ste dostojni poštovanja. Da ste pametni, pošteni, da radite svoj posao sa znanjem i lakoćom, da umete da im prenesete to što znate, da ste fer i dosledni, a da niste zadrti.
Toliko je dovoljno da u svakoj ulozi i na svakoj poziciji zaslužite poštovanje.
Osobe koje moraju da ga traže, imaju potrebu da drže štit ispred sebe – da se ne bi suočavale sa svojim manjkavostima.
Ako ubede druge da im poštovanje sleduje, neće morati da razmišljaju o svom licemerju, nedoslednosti, pakosti, nesigurnosti i lošoj proceni, nedostatku znanja i samopouzdanja.
Najviše što mogu da dobiju oni što traže poštovanje, to je kulturno ponašanje. Odnosno, niko im neće reći da uopšte nisu vredni poštovanja. A njihovo pristojno ponašanje biće pogrešno protumačeno kao poštovanje.
Aleksina Đorđević
