Eh, kog vremena? Onog dnevnog ili onog ukupnog? Ma ni jednog ni drugog nema dovoljno za ljude. Taman sve shvatiš i cap, gotovo, isteče ti vreme na zemlji. Rodiš se ponovo i računaš, e sad ćeš da završiš posao, ali vraga, levelovao si, pa je i nivo teži. Ali ti se ne daš obeshrabriti, daješ sve od sebe iiiiii… preš’o si igricu! Juhu! Osim što je sad gotovo. Cap.
Ali nekako, imao si taman dovoljno vremena za to… Hmmm…
Izgleda da često imamo baš onoliko vremena koliko smo u cajtnotu.
Primičući se ded lajnu, fokusiramo svu svoju pažnju, angažujemo sve svoje snage da završimo posao.
Oni koji ne završavaju, suviše se plaše krajeva.
Misle da će tim lukavstvom nadmudriti kraj.
Ne misle ništa, samo im nešto iznutra ne dozvoljava da potroše svoje vreme. Možda ostavljaju nezavršene poslove da bi imali zašto da se vrate u sledećem krugu onog ukupnog vremena.
Možda ipak svojim lukavstvom postignu neku uštedu vremena?
Užasno je za čoveka da razmišlja o vremenu, jer ne može da mu umakne.
Koliko god računali na ono ukupno, bezvremeno, večno tečno, kružno i vrtložno, mi to ne možemo stvarno da pojmimo. I ničemu nam ne služi. Kad god se spustimo na ovaj vrišteći svet, potpuno smo novi i počinjemo od početka. A vreme nam prolazi dnevno, pravolinijski, peščani sat curi i okreće se neumitno, bez zadrške. Gledali u sunce ili u kazaljke, lepo vidite kako se okreće.
Vrti se ukrug, krećući se pravo napred.
Najbolje je da ne mislimo o vremenu uopšte. Tako je lakše gledati na sat i meriti dan prema ispunjavanju vremena.
Završili smo danas dvesta stvari i nismo imali vremena za dvesta prvu. Planirali smo sutra da sinhronizujemo kuvanje ručka sa još nekim kućnim poslovima, da ih završimo, odmorimo se sat i po, pa da idemo u teretanu. Taman stižemo da se posle istuširamo i strpamo u krevet i da pre spavanja odgledamo onaj film, što čeka na red već nedelju dana.
A u nedelju ćemo najveći deo vremena posvetiti sebi. Spavaćemo do kasno, dok se sami ne probudimo, pićemo kafu i razvlačićemo se u pidžami dokle god hoćemo. Farbaćemo se i depilirati. Čitati. Prošetati možda. Imaćemo vremena za sve.
Tako jedino vredi razmišljati. U okvirima vremena za obaveze, vremena za sebe, vremena za čisto zadovoljstvo. Tako ćemo uvek imati vremena za nešto. Ne svakog dana za sve, ali nekim danima naročito za nešto određeno.
Svako vreme koje proživimo intenzivno, doneće nam zadovoljstvo i to je jedina vremenska i vanvremenska veština koju moramo da savladamo. Da ono što radimo, radimo svim srcem, svom svešću, da uključimo sve svoje sposobnosti i predamo se – rešavanju problema, rutinskom popunjavanju dokumentacije, koliko i nekoj kreativnoj aktivnosti ili doživljavanju nečega što gledamo ili u čemu učestvujemo.
Jedino intenzitet daje smisao vremenu koje prolazi kroz nas.
Večna sadašnjost je idealno mesto u vremenu za ljude, ograničene datumom proizvodnje i rokom trajanja.
Aleksina Đorđević
