Nemojte to da radite. Nemojte se pitati kako neko može da uradi to što je uradio, osim ako to ne činite u pokušaju da se stavite u njegov položaj, da zamislite situaciju u kojoj se nalazio, da osetite njegova osećanja i da uskočite u njegove cipele, u onom trenutku kad ga je život izuo.
Kako je neka majka mogla da ostavi decu? To je najčešće pitanje koje sam ikad čula u kontekstu kako neko može tako nešto da uradi. A posle njega obično ne usledi nikakav pokušaj da se pronađe odgovor, nego kreću priče. O tome kako je ta neka žena ostavila mužu troje dece i otišla sa nekim tipom. Pa posle i njemu rodila neku decu. Ili kako je neka žena odabrala mlađe dete i povela ga sa sobom, u drugi grad, novi brak, a starije ostavila kod oca. Kao to je sve strašno sablažnjivo i neverovatno i ni jedna majka to ne bi mogla da uradi, osim ako je neka sebična, prosta i neodgovorna lujka. Manje čuđenja i kakonekomože komentara izazivaju porodični slučajevi u kojima roditelji odu u inostranstvo, a decu ostave babama i dedama – borbu za egzistenciju kao da svi razumeju i opravdavaju.
Mnogo toga osuđujemo, zato što nam izgleda nezamislivo. Ljudi i žene svašta rade. Bave se prostitucijom. Kradu. Ubijaju. Vode sudske sporove protiv svojih najbližih. Mrze i povređuju svoju decu. Tuku svoje onemoćale roditelje. Trpe nasilje. Maltretiraju životinje. Kako mogu, pobogu?
Ali jedino je pitanje kako bi uopšte mogli drugačije?
