Ponekad ovo pitanje uputimo svom odrazu u ogledalu, pre nego što nam ga uputi partner. Jer on je možda već potpuno prestao da nas primećuje, odustao od nas i formirao neki svoj paralelni svet u kome nekako opstaje pored nas.
Možda nas je na ovo suočavanje naveo neki gubitak, kriza identiteta, nezadovoljstvo koje traži da bude primećeno, uvaženo, razrešeno.
A možda smo ogrubeli i okoreli u jurnjavi za karijerom i sve nežno, zabavno i međusobno ostalo je tamo negde, u vremenu dok smo bili mladi i dokoni. Možda nas je ambicija oterala daleko od čovečnosti, možda varamo i krademo, u šta smo se upustili vođeni imperativom sposobnosti i uspeha u ovom moralno, intelektualno, emotivno i duhovno posrnulom društvu, koje vrednuje samo snalaženje, ne konsultujući savest i ne pitajući gde će ti duša.
Ako smo se zaustavili na trenutak na tom putu i zapitali u šta smo se to pretvorili, to je dobar znak.
To znači da se duša pita kuda će.
Možda ćemo se osvrnuti oko sebe kao u ružnom snu i otkriti da su nas naša postignuća nadrasla i ostavila same. Shvatićemo da nemamo pojma gde nam je partner, ni kakve obaveze deca danas imaju, ni šta ćemo večeras da radimo, ako ne odemo na večeru sa poslovnim prijateljima i usputnim ljubavnicima.
A ako rešimo da sačekamo partnera kod kuće i razgovaramo sa njim o svom otkriću, verovatno ćemo ga silno iznenaditi. Možda neprijatno.
Povratak bliskosti u partnerstvu, je mala i neizvesna mogućnost. Ali nije nemoguća.
Osim toga, možda se i partner pretvorio u nešto što mu se uopšte ne dopada, samo mi to još ne znamo.
Prethodne tekstove iz ovog serijala pogledajte ovde
Aleksina Đorđević
