Previše izbora dezorijentiše decu, kažu savremeni psiholozi. Poljuljane porodične vrednosti i samohrano roditeljstvo, uzrokuju prezaštićivanje dece, u nastojanju da im obezbedimo srećno detinjstvo, zaštitimo ih od surove realnosti i nađemo smisao u roditeljskoj ostvarenosti. Posvećujemo se svom snagom svojoj deci, jer su ona jedino na šta možemo da se oslonimo, postajući u njihovim životima nezamenljiva podrška, uvek spremni da rešavamo sve njihove probleme, da ih u svemu razumemo i popunimo sopstvene emotivne praznine.
Naizgled nesebično roditeljstvo je izgleda još sebičnije nego ono koje decu sputava, ograničava im izbore i zahteva poslušnost.
Deca moraju imati sopstvene izazove, sa kojima će morati sama da se suočavaju, neprijatne situacije u kojima će morati da se snalaze i da nauče da ih podnose.
Nas su roditelji štitili pomoću zabrana i ograničavanja, a to nas je naučilo da se borimo i dovijamo za svoju slobodu.
Mi svoju decu štitimo preteranom sklonošću da radimo sve za njih i umesto njih.
Negde na sredini između ova dva preterana metoda je postepeno osamostaljivanje.
A ono zavisi od roditeljske procene kojim tempom je dete u stanju da preuzima odgovornost i kada i koliko treba da se povučemo.
Poštovanje ličnosti deteta i nuđenje raznih aktivnosti u kojima može da se oproba odlike su savremenog vaspitanja. I u tome nema ničeg neadekvatnog, osim ako je roditelj izgubio svaku poziciju da nešto kategorično zabrani i kazni i da to zaista i sprovede.
Jer deca se osećaju izgubljeno u moru slobode, ne znaju u kom pravcu da zaplivaju i gube orijentire.
Treba im dozvoliti i podsticati ih da se oprobaju, kako bi znali šta im ide, gde leže interesovanja i talenti, ali stalno oprobavanje i odustajanje dovodi do toga da imaju gitare koje više ne koriste, sportove kojima se više ne bave, kurseve koje nisu završili.
Izgleda da samo istrajavanje u dosadnim stvarima koje ne idu lako i jednostavno, daje trening istrajnosti.
U svakom zanimljivom sadržaju postoji onaj dosadni deo, u kome treba savladati pravila i metode, ispuniti standarde i zahteve.
I najzanimljivije stvari se moraju naučiti, vežbati, ponavljati, usvajati, pre nego što se osposobimo da ih praktikujemo i da budemo kreativni sa usvojenim znanjem.
Ni najtalentovanije dete neće sesti za klavir i prosvirati za dva dana, a trećeg komponovati svoje kompozicije i četvrtog postati slavni vunderkind.
I tu je sva razlika između onog osećaja da nešto lako ide, jer postoji prirodna sklonost ka toj aktivnosti, lakoća razumevanja i usvajanja.
I ta lakoća zahteva vežbanje i ponavljanje, da bi ispunila svoju funkciju.
Deca koja sama savlađuju adekvatne izazove, koja znaju za ograničenja, neprijatnosti i bolne životne činjenice odrastu u srećnije ljude, koji lakše pronađu orijentire i lakše se fokusiraju na ono čime se bave.
Roditeljski posao je da im to omoguće i nadgledaju.
I da se sve manje mešaju.
Aleksina Đorđević
