Ne sećam se tačno kako je sa tom pričom o Deda Mrazu išlo sa mojom decom, ali uvek sam volela to koliko se raduju poklonima koji su se stvorili pod jelkom dok su oni spavali, pa sam vozila neku labavu priču o Deda Mrazu, dok me ćerkica u šestoj godini nije pitala da li stvarno on donosi te poklone, a ja sam je pitala šta ona misli.
-Ja mislim – rekla je ta razborita devojčica – da ti kupuješ te poklone i staviš ih pod jelku kad mi spavamo. –
Naravno da sam joj rekla da je u pravu i pohvalila je što je tako pametna, ali sam htela da znam kako je ona to provalila, a stvar je vrlo jednostavna – mama njoj uvek kupi tačno ono što ona hoće i kako bi tamo neki Deda Mraz znao šta ona tačno hoće. Pored njenog saznanja mlađe dete nije ni imalo šansu da razvija veru u Deda Mraza, ali ja sam zadržala običaj da se pokloni stvaraju ispod jelke, iako su deca uvela običaj da uoči Nove godine preturaju sve po kući da bi ih pronašla. U nekom trenutku smo sve to prevazišli, ali smo zadržali kićenje jelke i ukrašavanje kuće, jer u tome svi uživamo, a ja verovatno najviše.
