To svakako nije nešto najotrovnije što možete o nekome da kažete, jer sadrži istinu.
Majčinska ljubav nije bezuslovna, kao što dečija jeste, ali majka je dužna da voli i podržava svoje dete i onda kad je njegovo ponašanje neprihvatljivo.
Naročito tada.
Roditelji su često stroge sudije i u brizi za oblikovanje ličnosti svog deteta propuštaju da preispitaju sopstvene motive i sopstvenu privrženost detetu.
Iako smo svedoci strašnih posledica do kojih dovodi nedostatak roditeljske ljubavi i podrške, ovo je još uvek tabu tema.
Naravno da volimo svoje dete.
Ali koliko od te ljubavi je zabrinutost ili čista opterećenost koju gajenje deteta nameće?
Znamo da smo dužni da deci obezbedimo dom, hranu, obrazovanje, odmor, igru, negu.
Ali pitanje ljubavi ne spajamo sa pitanjem dužnosti.
A ipak, pre svega smo dužni da volimo decu. Praktičnom ljubavlju, emotivnom ljubavlju, duševnom ljubavlju, tako da budu u nju sigurni, da mogu da se u njoj kupaju i baškare i uživaju u tome što jesu.
Umesto toga, često im namećemo svoju brigu za to šta će biti i kakvi će postati, čime im izvlačimo ispod nogu tepih samopouzdanja.
Onaj isti koji smo dužni da im izatkamo svojom ljubavlju.
Stalne kritike, zahtevi za korigovanjem ponašanja, insistiranje na određenom načinu oblačenja, na raznim aktivnostima koje su korisne za dete, nametanje druženja sa decom koja su po našoj volji, stalni trening i stalno oblikovanje deteta, stvoriće sliku deteta kojom ćemo ponekad biti zadovljni.
Mađutim, ako je dete snažnog duha, koji ne podleže našem oblikovanju, napravićemo od njega ili potpunog buntovnika i inadžiju, koji će odbacivati sve što mu namećemo, makar mu samo predlagali, ili savršenog licemera, koji će voditi dvostruki život. Pred nama će glumiti lik koji mi želimo da vidimo u njemu, a u privatnosti i u svom društvu, biće osoba koju ne poznajemo, koja bi nas zaprepastila i koju sasvim sigurno ne bismo mogli da prihvatimo.
Ličnost deteta nije hrpa stvari, koje možemo da spakujemo, složimo, odložimo, stavimo pod ključ ili pocepamo i bacimo, ako nam se ne sviđaju
Roditelj je dužan da poznaje svoje dete, a ne da od njega napravi dete koje će mu se sviđati.
Roditelj je dužan da nesebično voli i podržava svoje dete, iako mu se njegovi postupci, ponašanje, stavovi i izbori uopšte ne sviđaju.
Ako mi ne vidimo zašto naše dete prolazi kroz neka destruktivna iskustva, to je možda zato što ne vidimo.
Možda ono mora na taj način da savlada neke lekcije i mi tu ne možemo ništa, osim da imamo poverenja u njega, tako da ono toga bude u potpunosti svesno.
A možda nam svojim ponašanjem ukazujem na slabosti u našoj ljubavi prema njemu. Na to da je nema dovoljno i da nije adekvatna. Da se ljubav ne ogleda u obezbeđivanju vrhunske dresure, nego u potpunom prihvatanju svega divljeg, neobuzdanog i iskonskog, što potresa čitavo biće deteta koje pokušava da odraste, da se orijentiše, da se opredeli, da se pronađe.
Kako će nam verovati, da hoćemo ono što je najbolje za njega, ako mu ne dozvolimo da se okuša u onome što ono misli da je najbolje za njega?
Iza tog stava, da hoćemo najbolje za dete, često se krije neumoljiva sebičnost.
Hoćemo da dete bude ono što je najbolje za nas.
Da bude vedro, ali poslušno. Da bude zdravo i samouvereno, ali da odbaci svoja rasuđivanja i svoje izbore i da prihvati naše, jer su naši bolji, mudriji i socijalno prihvatljiviji.
Da ne pravi nikakve probleme, da bude dobar đak, da bude za primer svoj drugoj deci, da nas nikad ne obruka.
Roditelji se često stide svoje dece.
Zauzvrat, deca se često stide svojih roditelja.
I jedno i drugo je posledica nametljivosti i neprimerenosti roditelja, koji ne ume da pusti.
Koji mora da kontroliše, nadgleda, ocenjuje, osuđuje i presuđuje, da zahteva bolje rezultate, veću poslušnost, primernije ponašanje.
Dete će se neko vreme, a možda i čitavog života užasno truditi da izazove ponos takvog roditelja, da dobije prelaznu ocenu, oslobađajuću presudu.
Ali to nije moguće, iz jednog prostog razloga.
Takav roditelj nije u stanju da bude zadovoljan bilo čime. Trenutak zadovoljstva i postignuća je onaj trenutak u kome on više nema šta da radi, nije potreban. Tu nema šta da se interveniše, koriguje, zhteva i zakera. A bez toga, takav roditelj ne samo da se oseća kao da ne ispunjava svoju ulogu, nego se uopšte ne oseća živim.
Ima roditelja koji jedu snagu i energiju i duh svoje dece, jer su prosto, čudovišta.
Možemo da se pravimo da je to strašno i da sažaljevamo takvu decu, ali zapravo samo treba da pogledamo svoje roditelje i sve druge roditelje koje poznajemo i sebe kao roditelje. U svakom od nas čuči ta čudovšna klica, zbog koje smo sposobni da u nekim trenucima osećamo da možemo da zgazimo rođeno dete – toliko smo ljuti i izazvani.
Ali razlika između čudovišnog i normalnog roditelja je što se normalan suoči sa svojim osećanjima u sebi, a ne sprovede ih u delo.
Pogotovu ih ne sprovodi na suptilne psihološke načine, kažnjavajući dete uskraćivanjem pažnje i ljubavi.
Šta god činilo i koliko god staro bilo naše dete, mi mu dugujemo roditeljsku ljubav dok smo živi.
Aleksina Đorđević
