Da, da, kad o nečemu izričemo sud, to zapravo ne govori o tome čemu sudimo, nego o nama. Samo, nije svako iznošenje mišljenja sud. A o svemu valjda imamo neko mišljenje.
Kad posao traži da nešto ocenimo i procenimo, to je profesionalno mišljenje, kompetentna ocena, koja vredi onoliko koliko vredi naše znanje, upućenost, iskustvo i praksa.
Životno iskustvo nam dozvoljava da izričemo i sve ostale sudove, ocene, stavove i mišljenja, o svim ostalim stvarima, bez obzira koliko smo u njih upućeni i kakve su nam kompetencije.
Zato ono što govorimo o nečemu, zapravo govori o nama.
Koliko će naše mišljenje i ocena biti istiniti ili barem tačni, zavisi od toga koliko nam je stalo do istine, koliko živimo u istini, koliko smo oslobođeni od sopstvenih zabluda i predrasuda.
Istina se naravno, razlikuje od tačnosti.
Ono što je tačno spada u domen logike i činjenica, a ono što je istinito, logici i činjenicama je često potpuno nedostupno.
A ono što ponekad objedinjuje istinu i tačnost, dajući nam svu moguću objektivnost u proceni, jeste zdrav razum.
Koliko zdravog razuma imamo, toliko smo u stanju da odvojimo činjenice od intuitivne spoznaje, a toliko smo u stanju i da ih spojimo.
I to je ono što donosi iskustvo.
Koliko smo u stanju da istinito ocenimo sebe, toliko ćemo moći i sve drugo.
Ako se osećamo pozvani da stalno saopštavamo svoje mišljenje, utoliko ćemo biti oprezniji u izricanju ocena i sudova.
Kad se mnogo i stalno bavimo iznošenjem mišljenja, to znači da mnogo promišljamo, a kad se vrlo dugo i duboko bavimo promišljanjem, uvek se vraćamo na početak, na same sebe.
Nastupam iz svoje realnosti i ono što možda drugi prepoznaju kao objektivno, najvećim delom je potpuno subjektivno.
Proizašlo iz mog iskustva, moje istine, mog sveta.
A moj svet nalazi se unutar sveta moje porodice, zajednice, kolektiva, supkulture, a oni su unutar šire društvene, državne, svetske, planetarne i kosmičke realnosti.
Koliko istine protiče neiskrivljeno kroz sve linkove od moje do kosmičke realnosti i obrnuto, toliko je ono što iznosim kao svoje subjektivno mišljenje, prepoznato kao objektivno.
Globalna mreža kroz koje protiču terabajti informacija u svim pravcima neprekidno linkuje svaku pojedinačnu i kolektivnu realnost, koje odražavaju kosmičku promisao u svakom segmentu.
U kosmičkim zakonima nema rupa kroz koje možemo da se provučemo, da iskrivimo činjenično i da neistinito prikažemo kao istinito. Iako izgleda da se upravo to stalno dešava, iako deluje kao da iskrivljenja i neistine apsolutistički vladaju svetom, to je samo kvalitet slike koji nije toliko do emitera, koliko do prijemnika. Inače uopšte ne bismo bili u stanju da prepoznamo iskrivljenja i neistine, kako sopstvene, tako i sve ostale.
Potpuno čistih, vrhunskih emitera nepodložnih iskrivljenjima nema mnogo. Više je onih drugih, zamagljenih, skučenog izbora programa, prepunog smetnji, šumova i nestabilnosti.
Čisti prijemnici zato imaju ograničen protok na mreži.
Možda to nije baš najtačnije objašnjenje u tehničkom smislu, ali je istinito.
Takođe, između čistih i prijemnika sklonih iskrivljenju, nalazi se mnogo prijemnika na nekom stupnju razvoja sopstvene tehnologije, koji upravo rade na kristalizaciji prijema, ili podležu zamagljivanju.
U tom smislu, ogromna je odgovornost pojedinačnog prijemnika, u odnosu na ono što će reemitovati, reflektovati ili prikazati kao originalno i autentično.
S obzirom na povezanost svih onih krugova unutar krugova, globalnom mrežom neselektovanih informacija, najvažnija je svest o uticaju. Pojedinačno utiče na globalno i obrnuto. Reklo bi se da pojedinačno ima veoma mali i ograničen uticaj u odnosu na snagu povratnog globalnog uticaja, ali i to je samo iskrivljena slika realnog.
Kao pojedinac, odgovorni za održavanje i napredak sopstvenog prijemnika, ne možemo biti globalno objektivni, ali dovoljno je da budemo subjektivno istiniti, da bi naše mišljenje imalo objektivnu vrednost. Da bi tu vrednost detektovali, dešifrovali i primili ostali prijemnici podešeni na istu frekvenciju. Ili prijemnici koji se još uvek šteluju, pa u menjanju frekvencija slučajno uhvate tu našu.
I kad procenjujemo, analiziramo i obrazlažemo nešto van sebe, mi se zapravo služimo sopstvenim instrumentima, čiji kvalitet zavisi samo od kvaliteta našeg sopstva.
Zato sve što kažemo, govori o nama. I zato je dovoljno da živimo istinito u sopstvenoj realnosti – ona autorizuje naše mišljenje, koje neki prijemnici prepoznaju kao autentično, a neki drugi kao reemitovanje fragmenata drugih realnosti.
Prosto, onoliko koliko smo u stanju da budemo istiniti u odnosu na sebe, toliko je istinito i ono o čemu govorimo.
Aleksina Đorđević
