Ova izjava je izmišljena da pokrije slabe strane majčinske ljubavi, da ubedi decu onda kad ne veruju da su voljena. A ona u to ne veruju onda kad ne osećaju. Odnosno, deca osećaju majčinu ljubav samo kad im ona pruža pažnju, nežnost, podršku i zainteresovanost. Majčin bes ili ignorisanje, dete će protumačiti kao odsustvo ljubavi.
Vidite, niko ne mora da ubeđuje majke da ih deca vole. One to prihvataju zdravo za gotovo, a i činjenica je da deca nemaju kud. Ta ljubav je priroda detetove vezanosti za majku i ona je bezuslovna, makar majka bila monstrum i sadista.
A svaka majka je ponekad kreten. Jer deca su zahtevna, naporna, dosadna, a majke su ljudi. Nisu roboti, programirani na doslednost i dobro raspoloženje bez obzira na to kako se osećaju. Majke dovoljno često prevazilaze svoja stanja da bi izašle u susret potrebama svoje dece, ali ne mogu uvek. Nekad su razdražljive, očajne, ljute, tužne, utučene i depresivne, pa im deca užasno smetaju, ili suprotno, uopšte ih ne primećuju.
Kad majka pobesni i obruši se na dete, ono se stisne iznutra i suočava se sa smrću. Bukvalno. Zato što svu njegovu ljubav preuzme strah. Da ga majka više ne voli, da će biti odbačeno i da će umreti – jer majčina ljubav znači život. Ali bukvalno.
Osim straha, tu su i otrovna sramota i podrivačko osećanje krivice, bezvrednosti i nemoći i ako je dete često izloženo majčinom besu, ova osećanja postaju njegova realnost. Jer, ako ga majka toliko mrzi, ono sigurno ništa ne valja.
Majka ga ne mrzi, ali ono to ne zna, ako čuje i vidi ono što sam ja čula i videla u prolazu.
– U dom ću da ga dam, neka ga tamo čuvaju! Polazi, gade jedan mali! – režala je jedna lepa visoka plava mama, na jedno dete pognute glave, koje je pokušavalo da postane nevidljivo. Ona je besnela pred prodavnicom i pred svedocima, dvojicom muškaraca sa kojima je bila u društvu i svim prolaznicima, čiji senzibilitet registruje ovakve scene.
Ošinule su me njene reči i u sekundi sam snimila i izraz njenog lica i nemo prisustvo one dvojice koji pokušavaju da zauzmu neutralno držanje (jer ko bi se suprotstavio majčinom gnevu) i poraženost deteta kome se taj bes sručio na glavu, njegovu postiđenost i očaj. Čak sam nešto i prokomentarisala, ne zato što sam htela da se mešam, nego zato što sam spontano reagovala. Ali nisam stala. Naučila sam da se držim podalje od ovakvih drama. Ne možete oduzimati majci autoritet božanstva u životu svog deteta, osim ako se ne pobrinete da joj oduzmete i decu.
Osim toga, ne možete biti majka, a da ne razumete ispade drugih majki. Sigurno sam i sama bar jednom bila isti toliki zmaj koji bljuje vatru, da sam samo htela da spržim to malo stvorenje koje mi remeti život, isteruje me iz pameti i ne da mi da dišem. I nisam mogla da vidim sebe, ni da se zaustavim.
Tako se ponekad majke osećaju. Kao zveri. A zveri ponekad oteraju mladunče koje nije dovoljno jako.
I u tom zverskom naletu, majka iskazuje nadmoć i gnev, koji preti da zgromi i uništi. Gde je ljubav? Tamo negde, u dnu. I služi jedino tome da zaustavi zgromljavanje. Majka se posle seti koliko je bila nepravedna i strašna. I pojede se živa. I pokušava da se iskupi. I ako razgovara sa detetom saznaće da je bilo prepadnuto do srži, jer je osećalo da ga majka ne voli.
Deca takođe osećaju nedostatak ljubavi kad ih ignorišu. To ih manje plaši, ali svakako ih brine, a one preduzimljive nagoni na akciju koja skreće pažnju. Devojčica od pet godina, ćerka moje sestre, jednom prilikom mi je objasnila.
Sedela je sanjiva sa majkom i tetkama i mučila se da ne zaspi, zato što je bila zabrinuta i nesigurna, a ne zato što je htela sve da čuje, kako mi odrasli često mislimo.
Sutradan sam je pitala da li ona zna da je mi volimo. Rekla je – znam, samo ne znam kad razgovarate. Jasnije dečije objašnjenje ne postoji. Samopouzdanje deteta hrani se našom pažnjom. Ljubav se hrani ljubavlju.
Sve ostalo, hrani se svim ostalim. Mi ne želimo da naša deca budu slaba, smotana, nesnalažljiva, da se osećaju neadekvatno, da se stide, da pate od kompleksa i strahova i da budu nesrećna.
Ali, mi nismo u stanju da svoje najbolje želje za svoju decu uvek držimo iznad sopstvenih slabosti.
Osim toga, nastupajući iz sopstvenih strahova, kompleksa, osujećenosti i neadekvatnosti, često i ne umemo drugačije nego da se obrušavamo na decu, misleći da ih vaspitavamo, da ispunjavamo majčinsku dužnost.
A majka ima jednu najvažniju dužnost. Da bude srećna.
Tada neće morati nikoga da ubeđuje kako svaka majka voli svoje dete…
Aleksina Đorđević
