Zaljubljenost je hemijski proces, u kome se možete spojiti sa potpuno neadekvatnom osobom, jer u tom stanju vi i ne doživljavate drugu osobu – doživljavate sopstveno ushićenje, adrenalinski talas, opijenost kao da ste vrlo, vrlo, “haj”. Druga osoba je samo medijum kroz koji posežete ka tom unutrašnjem osećanju, za koje mnogi tvrde da je najlepše koje ljudsko biće može da iskusi. Dok vas drži hemija zaljubljenosti, svakodnevicu vozi vaš auto-pilot, dok ste vi priključeni na intravenozni, ekstrasenzorni, multiemotivni – bajpas ka mozgu. U tom stanju, ego nema posla, on se vozi zajedno sa auto-pilotom. Ako se u tom istom stanju nalazi i druga osoba, vas dvoje imate zajednički trip. Potpuno osećate jedno drugo, čini vam se da ste skroz povezani, ali tako se oseća i cela ekipa na LSD-u. Uzvišeno osećanje, nema sumnje. Toliko uzvišeno, da je potpuno iznad svake realnosti.
Ali onda, kao i u svakom tripu, dođe spuštanje. Hemija se iščisti, mozak vam se razbistri i počnete to čarobno biće s kojim ste doživeli takav uzlet, da posmatrate očima realnosti. Uviđate da skoro ništa zajedničko nemate, shvatate da su se osobenosti koje su vam bile tako simpatične, nekako pretvorile u nepodnošljive mane i pitate se gde su vam bile oči. To je najčešći scenario. U boljem slučaju, sagledavajući realno osobu sa kojom ste preživeli ludilo zaljubljenosti, otkrivate da je ona zaista vredna ljubavi, poštovanja i strpljenja, da imate sa njom o čemu da razgovarate, da se slažete po nekim bitnim životnim pitanjima i da prosto možete da je volite takvu kakva je. Tada veza zapravo počinje. I što više zajedničkog pronađete, to su veće šanse da ćete ostati zajedno, u dobru i u zlu.
