Ima neki đavo koji vam uđe u uši kad vaš partner nešto priča, kad vas informiše o nečemu što vas možda u tom trenutku uopšte ne interesuje, ali vi iz pristojnosti ne možete da kažete, izvini sad uopšte ne mogu da te slušam, nego klimate glavom i čak nešto prokomentarišete i onda potpuno zaboravite o čemu se radilo.
I, ne lezi vraže, posle par dana dođete i svom partneru živahno saopštavate neko otkriće, a on vas gleda kiselo i kaže ti mene stvarno uopšte ne slušaš. Vi ućutite preneraženo se pitajući kakve sad to veze ima, a onda saznate da to ima sve veze, jer partner kaže prekjuče sam ti pričao o tome, očigledno me uopšte nisi slušala.
Ovaj dijalog je potpuno rodno ravnopravan, tojest, odvija se u oba roda, muškom i ženskom. Odnosno, muškarci podjednako dobro ne slušaju, kao i žene.
Druga slična stvar koju podjednako dobro rade je neverovanje informacijama koje stižu od partnera.
Ako je prvo čuo od Pere, moj dečko Žika, uopšte neće proveravati okolo, nego će primiti priču zdravo za gotovo i upravljati se prema njoj. Ali ako je Pera čuo od Vesne, svoje cure, prvo će pozvati mog dečka Žiku, da proveri informaciju. Ako je Žika isto to čuo od mene, pa je to jedina potvrda Peri, onda će neko od njih dvojice zvati Kizu, jer je njega cura ostavila, a ekipa nije.
Prosto je, zar ne?
Ali i ja ću se ponašati isto, u zavisnosti od toga da li sam informaciju dobila od moje drugarice Vesne, Perine cure, ili od mog dečka Žike.
Još je prostije.
I još je uvredljivije, jer konstataciju ti mene ne slušaš leveluje na ti meni ne veruješ.
Da ne poveruješ koliko je prosto. Prosto prostački.
Aleksina Đorđević
