Čovek u stvari nije sposoban da radi šta hoće, ako ne zna šta hoće.
E, a ako tačno zna da hoće da radi stvari koje ugrožavaju druge ljude, životno, egzistencijalno, emotivno, onda pokušava da ih radi krišom, da ga ne otkriju i okrive.
Svakako, ono što hoćete da radite, verovatno spada u domen slobodnog vremena i privatnosti. Jer društvo baš ne podržava lični izbor na nivou korporacije. Zapravo, društvo hoće sputane, ograničene i poslušne pojedince, kojima je mozak ispran i duh slomljen do te mere, da kad su slobodni od pravila i naredbi, nemaju pojma šta hoće, osim da se naspavaju.
Ako ljudsku zajednicu posmatramo globalno, korporaciono, ona je veliki koncentracioni logor, uređen kao i svi logori – vlasnici prosperiraju držeći logoraše u vlasništvu, pod kontrolom uz pomoć egzistencijalnog straha. Logoraši rade dokle god su u stanju da prežive, stalno se plašeći da oni i njihovi bližnji neće preživeti.
Novac, droga, politika, ratovi, sve su to oružja vlasnika logora, koji manipulišući svetskim poretkom i protokom oružja kontrole, uslovljavaju živote svakog pojedinca.
Materijalno bogatstvo za koje zamišljamo da nam pripada drži nas u ropstvu. Niko nije sam stvorio avione i kamione, a da se nije uključio u mašinu vlasnika korporacije i da ne duguje milion usluga sličnim vlasnicima.
Kupovanjem grama marihuane, koja je možda vaše sredstvo pobune ili opuštanja, dodajete kao najzanemarljiviji korisnik na kraju lanca još jednu kap u prepunu čašu globalne dilerske mreže. A tako je i sa svim ostalim stvarima koje kupujete, sa ove ili one strane zakona.
Zavisimo od društvenog ustrojstva i živimo u koncentracionom logoru, u boljim ili gorim uslovima.
Bilo da su vam zidovi obloženi zlatom, ili samo davno okrečeni, kad oljuštite namaz, ispod su rešetke.
A ono što možda stvarno hoćemo uvek se izgleda nalazi iza tih rešetaka.
Aleksina Đorđević
