Očekuje se da se klinci usmere ka nekom zanimanju već posle osnovne škole. Da se kroz sistem obrazovanja osposobe za neki posao. Za nešto što će biti kad porastu. Neka deca su odgovorna još kao deca, ili barem poslušna i disciplinovana, pa nastoje da pronađu sebe u svemu što im roditelji omogućavaju. Ili nameću. Neki sport, obavezno. Muzička škola, verovatno. Usavršavanje stranog jezika. Učenje, jurnjava za ocenama i uspehom da bi se lakše upisala željena škola. Iako nijedno dete ne želi da ide u školu.
Ali, dobra deca veruju roditeljima, a dobri roditelji poznaju svoju decu. Znaju njihove kapacitete i sposobnosti, senzibilitet, način na koji uče i šta je ono što su u stanju da rade temeljno i s pažnjom.
Ima i neke dobre dece i dobrih roditelja koji jednako ne mogu da podnesu školu i obrazovni sistem.
Roditelji, i sami neukalupljeni, buntovnici protiv sistema, ne smatraju da deca treba da se ukalupljuju. I oni su našli sebe van akademskog sistema. Stekli obrazovanje i opštu kulturu na osnovu vaspitanja i interesovanja, škola im nije dala ništa. A ni oni njoj. Pa, to je možda u redu, ali možda njihova deca nisu kao oni. Možda mogu da budu zadovoljni u sistemu i da pronađu izazov u obrazovanju. Samo možda nemaju adekvatnu podršku svojih roditelja u tome – u smislu zahteva, očekivanja, disciplinovanja. Ako moraju da se opiru tim zahtevima, pronaći će sebe putem otpora. Ako su potpuno rasterećeni, slobodni da budu to što jesu, na način koji im je dostupan, šta će onda biti?
Kada će naučiti da svoj talenat i kreativnost fokusiraju u produkt koji će ih činiti zadovoljnim i kroz koji će se osamostaliti u životu?
Šta realno i razumno treba da radi neko ko se jedva provlači kroz školu, a očigledno je talentovan, inteligentan i radoznalog duha?
Nije svaki dvojkaš naučnik ili umetnik u nastajanju, ali neki jesu.
Kako ih provući kroz sistem ili im omogućiti da svoja interesovanja i znanja pronalaze van sistema?
Šta će od njih biti sutra?
Možda roditelji imaju jasne planove za evakuaciju i usmeravaju svoju decu ka osposobljavanju za bekstvo iz ove zemlje.
Možda im je jedino jasno da diploma ne garantuje posao i da znanje i veštine kojima će se dete sutra osamostaliti, treba da budu traženi i praktični.
Možda deca pronađu i sebe i svoje mesto pod suncem, bez obzira na sva roditeljska strahovanja, omaške i pogrešna ili nedovoljna usmeravanja.
Neka deca nose u sebi vrlo vidljivo to u šta treba da izrastu. Tokom odrastanja, možda preduzmu dugačak zaobilazni put ka onome za šta su rođeni. Jer je to možda najispravniji i najdirektniji mogući put, za njih.
Neka su vrlo nadarena za gomilu stvari, pa im je teško da se fokusiraju. Imaju sluha, sviraju i pevaju, ali osim jezika, lako im idu i prirodne nauke. I zanima ih savremena tehnologija. I odlični su sportisti. Težak izbor. Neka druga deca vrlo brzo shvate u čemu su dobri i nastoje da rade samo to. Neka treća pronalaze izazov u savladavanju stvari u kojima nisu naročito dobri.
Svako je rođen za nešto. Ili za više nečega. I svako će porasti.
Ako imaju sreće i hrabrosti, kad porastu biće ono što treba da budu.
