Podaci UNICEF-a govore o tome kako su deca najsrećnija u Holandiji i navode ključne parametre: imaju srećne roditelje (a sreća je veoma ozbiljno shvaćena kao indikator društvenog progresa), holandske majke nisu depresivne (jer ne trpe pritisak društva i slobodno se opredeljuju u seksualnosti, partnerstvu, veri, a dopušteno je i uživanje u lakim drogama), očevi ravnopravno učestvuju u odgajanju dece, školski sistem nije zasnovan na takmičenju i uspehu, deca slobodno izražavaju svoje mišljenje, a država na nekoliko načina pruža podršku roditeljima. Pomenute su i bake koje preuzimaju decu jednom nedeljno, kako bi se roditelji odmorili, kao i podatak da deci niko ne brani da jedu slatkiše, a ona nikad u tome ne preteruju.
Ali, osim što je Holandija na severu Evrope, u njoj žive Holanđani.
Pitanje je koliko će se Srbija približiti Evropi, a sigurno je da je to približavanje više deklarativno nego praktično. Takođe, gde god živeli, bićemo Srbi.
Počev od homofobije i ilegalnog konzumiranja nedozvoljenih supstanci, preko očeva koji ili moraju da rade po ceo dan, ili beže od kuće u biznis, umesto da rade pola radnog vremena, kako bi učestvovali u odgajanju dece, škole koja podržava proces saznavanja i razmišljanja, a ne uspeh i takmičenje, do baba koje žive sa unucima, jer su materijalne okolnosti takve i čuvaju decu jer moraju, dok roditelji jurcaju za poslom, a ne zato što je baš lepo družiti se sa unucima jednom nedeljno, i države koja podstiče roditeljstvo izražavanjem zabrinutosti zbog bele kuge.
Od glave do repa, ništa nije kako treba. Nema uslova za sreću.
Holandska deca su najsrećnija, ne pritiska ih škola, mame im nisu depresivne, a tate ih često čuvaju. Ha, kao da mi to ne možemo!
To su okolnosti.
Ali, ako nešto umemo mi Srbi, to je da improvizujemo, kako bismo prevazišli okolnosti.
Kako dakle, da budemo Holanđani, u sopstvenim domovima i brakovima, u odnosu sa svojom decom?
Ništa nas ne može sprečiti da slobodno biramo partnere, da sklapamo brakove rešeni da pružimo partneru svu podršku, toleranciju, razumevanje i poverenje, da negujemo svoje odnose i cenimo osećanja, bliskost i stabilnost.
Takođe, ništa nas ne sprečava da podelimo poslove, da zajedno čuvamo decu i olakšamo jedno drugom svakodnevicu, koliko god možemo. Svest o tome da deca veoma brzo porastu i da se trenuci bliskosti koja se razvija stalnim bavljenjem oko dece ne mogu nadoknaditi, dostupna je srpskim tatama, iako će morati da rade puno radno vreme, ako uopšte imaju posao.
Niko ne može da nam zabrani da u porodici negujemo poštovanje, slobodu izražavanja mišljenja, podsticanje maštovitosti i konstruktivnosti, iako škola zahteva suprotno. Moraćemo da se sukobimo sa zadatim vrednostima i da rizikujemo da odgajimo vrlo neukalupljenu decu, sa vrlo temeljnim samopouzdanjem i samopoštovanjem, iako to niko ne vrednuje, osim nas, srećnih roditelja.
Živeći u porodici kao u tvrđavi, moraćemo da naučimo decu da se naoružaju svaki put kad izlaze u svet. Da obuku oklop licemerja i da se prave da nisu Holanđani. A kad se vrate u utvrđenje, moraćemo da odgovaramo na pitanja o tome zašto njihov drug plače u školi kad dobije četvorku i kako je to moguće da roditelji nekog biju zbog ocena, i zašto njihova drugarica laže majku da nema dečka i zašto je nečiji roditelj bio u panici kad mu je dete slučajno uletelo u kupatilo i videlo ga golog, šta je to strašno što si go i šta to znači da drug i njegova majka moraju sve da kriju od oca i zašto ga se plaše, šta im on može i kako je to neko zloban i pakostan, šta mu se dogodilo da bude takav, i sve tako neka pitanja o svakodnevici druge dece iz srpskih porodica.
Ljubav, prisnost, poverenje, saradnja i bezuslovna podrška jesu holandske veštine koje nikakav sistem ili njegov nedostatak ne mogu da oduzmu vašoj porodici.
Samo hrabro, jer srećna deca u Srbiji su deca hrabrih roditelja.
Aleksina Đorđević
