Razgovarajući sa ljudima, kontam da se mnogi ne sećaju mnogo čega iz detinjstva, a da se ja mnogo bolje sećam davne, nego skorašnje prošlosti.
Neki zajednički događaji, koje neki ljudi pamte, meni su promakli neubeleženi, ali se zato odlično sećam kako me plašila baba Mara, koja me je čuvala kad sam imala dve i tri godine.
Ona nije volela da idem u kupatilo, valjda da se ne bih okliznula na pločice ili da ona ne bi morala za mnom, pa da se oklizne onako krupna i trapava. Baba Mara je volela da sedi i govorila mi je da u kupatilu ima sunđer, što me prilično uznemiravalo, dok uskoro, veštim ispitivanjem roditelja nisam saznala šta je sunđer i čemu služi.
Moj prvi strah je ispao sasvim neosnovan, izazvan laganjem jedne uplašene i skučene osobe i zahvaljujući tome, kasnije sam žestoko sumnjala i u sve naredne strahove. Verovatno baba Mari mogu da zahvalim što sam razvila ultimativnu hrabrost za suočavanje sa strahovima. Mada sumnjam da su njene vaspitne metode imale ikakvu korist od toga. Pokušavala je još i da me uplaši vukom, ali to nije pilo vodu u startu. Zahtevala je da jedem, jer ako ne pojedem sve, ući će vuk kroz prozor. Pošto sam sa nepune tri godine, kao i svako dete odraslo na pričama i bajkama, tačno znala šta je vuk i koliko je nepravedno, surovo i besmisleno, što je završio sa kamenjem u stomaku, nisam se primila ni jednog momenta.
Takođe nisam mogla ni da objasnim baba Mari zašto osećam sažaljenje prema vuku.
Još jedan nesporazum sa babama bitno je odredio moj stav o životinjama i ljudima, isto nešto oko treće godine.
Vučjak zvani Lajka se uspravio i stavio mi šape na ramena kad sam prišla da ga mazim i pošto je moja trogodišnja visina bila i niža od njega uspravljenog i nedovoljan oslonac za težinu odraslog vučjaka, pala sam na leđa, a on preko mene. Prilično sam se udarila u padu i rasplakala, a matorci su poskakali i počeli da tuku psa, od čega sam se ja još jače rasplakala.
Nikada nisam zaboravila tu nemoć izražavanja osećanja tako da odrasli razumeju, taj frustrirajući nedostatak sposobnosti verbalne komunikacije i tu zadrtu sklonost odraslih da ni na trenutak ne upotrebe saosećanje i razmišljanje, nego da sve protumače sto posto pogrešno i stvore užas i patnju tamo gde treba da postoje samo mir i pažnja.
Površnost i sebičnost odraslih osoba veoma rano me navela na duboko razmišljanje o tome šta nije u redu sa njima i zašto sam ja kao malo i bespomoćno dete razumnija od njih.
Strašno je kad ste toliko mali i rastete sa osećanjem da ste totalno van senzora svih oko sebe.
Onda se u mom životu pojavila nana, pošto su moje starije sestre od tetaka poodrasle i ja sam došla na red za čuvanje. Odahnula sam pored nane i čvrsto se uhvatila za poverenje da sad malo smem stvarno da budem dete.
Vrlo rano sam obećala sebi da nikada neću zaboraviti kako sam se osećala kao dete i da ću zato uvek znati kako se moja deca osećaju.
A ja ispunjavam obećanja.
Aleksina Đorđević