Uzeli ste se iz ljubavi, posle nekoliko godina zabavljanja, kad ste već počeli zajedno da živite. Sve ste odradili kako treba i redom. On se zaposlio, ima dobru platu, vi ćete dati taj poslednji ispit i diplomirati pre nego što se porodite, porodica vas podržava, kupili ste stan na kredit za mlade parove, svetla budućnost izgleda blisko i dostupno, sadašnjost je udobna i organizovana.
Imate sve razloge da budete zadovoljni, samo…
Njega nekako nema tu, da podelite svoje uzbuđenje i impresije.
Radi. Dolazi umoran i gladan. Često javi da ga ne čekate, jer negde mora nešto da se iscima. Posao. Ješće usput. A jedva ste čekale da mu pokažete kako je beba promrdala i to joj je verovatno nožica. Možda koleno, baš se vidi izbočina kad počne da mrda.
Razneženi ste i osujećeni istovremeno.
Baš to što ste najviše želeli, nekako izmiče.
Niste se udali da biste bili po ceo dan sami u tom braku.
Nego da delite sve, da se radujete detetu, da gradite udoban dom i stabilan život.
E pa, dobrodošle u realnost. Ovde ništa nije onako kako smo se nadale i očekivale. U realnim brakovima, često smo više same, u društvu kolega, rodbine, prijateljica i dece, nego u društvu čoveka sa kojim valjda delimo tu svakodnevicu.
Obaveze, posao. Mašina koja melje naša očekivanja i nadanja.