Moj sin je imao osam godina, kad sam ja tako reagovala, pa iako priča neme veze sa Internetom, situacija je suštinski slična. I pored svakodnevnog upozoravanja da na prometnom mestu u letovalištu u stranoj zemlji ostane uz mene (gust saobraćaj, mnogo ljudi, stalno i svuda gužva) u jednom trenutku je u prodavnici iskoristio trenutak dok sam bila na kasi i nestao. Znajući kako to dete razmišlja, bila sam sigurna da je otrčao u smeštaj, da stigne pre svih i napravi foru, ali sam isto tako bila sigurna da moram da napravim scenu, jer upozorenja očigledno nije shvatio ozbiljno. I pored svog samopouzdanja, ipak sam u sebi treperila od straha, sve dok nisam stigla i uverila se da je uradio baš kao što sam mislila. Ošamarila sam ga. Strašno. I ne znam kome je bilo gore, meni ili njemu. On je bio sav ponosan što je izveo samostalnu akciju, a ja sam ga udarila! Do kraja dana nije prestao da plače, a još dva dana je bilo potrebno da čuje i shvati šta mu govorim. Sigurno sam ga istraumirala. I urezala u mozak, ako ne neku tačnu informaciju, a ono bar svest o tome da će se desiti nešto užasno neprijatno, ako ne sluša upozorenja o bezbednosti i opasnosti. Ne znam da li je sada, kao tinejdžer, zbog te scene imalo oprezniji i manje naivan od ove dece iz videa.
Nikada ni u čemu nisam bila stroga i izričita, osim u pitanjima opasnosti po život, pa se nadam da je nešto od toga prodrlo u svest moje dece i isto tako se uzdam u višu silu, više nego u dečiju pamet. Jer kad sve sumirate, nešto sigurno čuva našu decu, kao što je čuvalo i nas, u svim onim situacijama o kojima naši roditelji pojma nisu imali. Nastojim da, za razliku od mojih i roditelja svih mojih prijatelja, uvek imam pojma. Da budem upućena. Da znam šta se dešava sa detetom, u glavi i u srcu. Šta proživljava, kako reaguje, kako rezonuje. Da o svemu razgovaramo, da pretresamo glupe i rizične situacije, postupke i reakcije, da ih analiziramo i razmatramo sa svih strana. Ne verujem u fizičko kažnjavanje, ali verujem u šamar – kao izraz moje emotivne reakcije na situaciju koja nije smela da se desi, kada imam posla sa malim detetom, koje još uvek zahteva dresuru, kao mlad pas. Podelila sam nekoliko vaspitnih ćuški dok su deca bila mala i znam da su baš takve i bile – vaspitne. Ko misli da sam vršila nasilje nad svojom decom, taj ili nema dece ili nikada nije morao sam da ih čuva i vaspitava. Roditelj ima prava na emotivnu reakciju, a deca svedoče da lakše podnose ćušku, nego vikanje.
Ipak, džaba svaka vaspitna, ako se nešto gadno već dogodilo. Potrebna nam je preventiva, a tu nemamo mnogo izbora – edukacija i beskrajni razgovori. Niko ne treba da bude preplašen i da očekuje da mu se svakog časa desi nešto loše, ali svako bi trebalo da bude opremljen zdravom dozom sumnje – naročito kad su u pitanju informacije i kontakti na Internetu. A ta vrsta edukacije potrebna je pre svega nama, roditeljima, da bismo mogli da pratimo detetove aktivnosti – oni obično mnogo više znaju nego mi, jer za njih nova tehnologija nije nešto što treba da usvajaju, već nešto sa čim odrastaju. Pravilo iz 20. veka – ne veruj strancu – mora da se modifikuje i prilagodi, jer na Internetu je svako stranac, a oni kojima su deca meta, imaju iskustva u onome što rade. Pokažite svojoj deci ovaj eksperiment sa YouTube-a i razgovarajte sa njima o tome, možda bude korisno.
Zapratite svoj omiljeni magazin na Youtubeu, Instagramu, Facebooku, Twitteru i pridružite nam se na Viber Public Chatu.
Izvor fotografija: www.lds.net, www.vivaling.com
Aleksina Đorđević
